Back to top

Željka Aleksić

Moja umetnička praksa je zasnovana na mom ličnom životnom iskustvu.

Željka Aleksić (Knjaževac, 1989), studentkinja Akademije likovnih umetnosti u Beču. Stipendista Akademije Likovne  umetnosti „Druga godina školovanja“ Beč. 

Likovnu Akademiju  umetnosti u Beču upisala je 2017. godine na odseku za kontekstualno slikarstvo kod mentora Hansa Ashlei Scheirla. Završila je kurs kreativne fotografije 2011. godine u foto-klubu FON-Niš. Osnivač neformalne grupe Centar za kulturu i umetnost K019 u Knjaževcu (2013). Od 2009. godine učestvovala je na brojnim samostalnim i grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu.

Umetničko delo Željke Aleksić zasnovano je na ličnom životnom iskustvu, inspirisano stvarnim događajima i situacijama i sjajno funkcioniše sa materijalima koji su dostupni svima, na primer, za umetnički projekat SAY  CHEESE! Na osnovu svog stvarnog posla, na osnovu ličnog iskustva kao prodavačice mleka i mlečnih proizvoda u Lazar Blace, ona ironično pravi selfi skulpture sa sirom koji je svakodnevno prodavala radeći u toj radnji. sve do trenutka kada je upisala Akademiju likovnih umetnosti u Beču i zaposlila se (na crnom) u frizerskom salonu, i tako je nastalo delo „Imigrant mora biti lep“ ideja koja se javlja u frizerskom salonu u Beču, gde počinje da radi kao frizer i radi više sati dnevno, za mnogo manju platu od prosečnog bečkog frizera. Ne tako dugo, radeći u frizerskom salonu, skuplja kosu od ljudi sa Balkana koje je ošišala, radeći u Beču kao frizer. Od tih ljudi kroz  razgovor saznaje se  puno njihovih ličnih priča.

Slika „Imigrant mora biti lep“ nastaje od kose ljudi koji žive i rade u Beču, uglavnom bez regulisanih papira, koji se bore protiv političke, socijalne, psihološke i ekonomske diskriminacije, a na otvaranju izložbe u Beču 2018. godine, bio je preformans CRNI POSAO NA BELOJ POZADINI , performans se izveo u improvizovanom frizerskom salonu. Šišanje ljudi na crno i plaćanje nelegalnog šišanja. Radila  je crni posao u javnom prostoru- Crni posao na beloj pozadini 2018.

GLEDAJ MAJKU BIRAJ ĆERKU 2019 je poslednji  prerformans u Beču, zajedno sa svojom majkom. (Gledaj majku biraj ćerku). Dve generacije žena odevenih u crno pokušavaju na kratko naizmenično tapkajući palčevima kažiprst, srednji, prst i i mali prst. Ovaj performans se dogodio sa grupom umetnica koje dolaze iz različitih krajeva sveta ali takođe i različitih slojeva društva “I KNOW I CARE  “ napravljen u Beču  u Septembru .

Mediji u kojima se izražava u poslednjem periodu su slikarstvo, performans i performativna skulptura.

U svojim performativnim i često interaktivnim radovima Željka Aleksić bavi se situacijom prekarno zaposlenih žena u segmentu najnižih prihoda. Ne plaši se da ga koristi u javnom prostoru, kako u svojoj zemlji, Srbiji, tako i u Austriji, kako bi došla do ljudi koji nemaju nikakve veze sa umetnošću

Šta je za tebe zajednički jezik mladih?

Na prvu bih rekla, emotikoni sa društvenih mreža. Ako se malo zamislim, onda bih rekla i na drugi pogled isto. Ljudi danas generalno ne komuniciraju. Postoje šeme, generičke poruke. Kursevi tj. kako moderno ljudi vole da kažu, treninzi, koji vas oblikuju baš onako  kakvi treba da budete, šta treba da kažete, kako da se namestite u stavu koji treba da bude važan za vas. Nosite tefter, upisujujete datume, i sate, za sastanke sa poznanicima, prijateljima, familijom. 

Ako se misli na bukavlni pevod - zajednčki jezik. 

Ako je pitanje bilo metafora, odgovor je opet isti.

Kako izgleda proces nastanka jednog tvog rada?

Čini mi se da u ovom trenutku i nisam definisana, kroz tehniku i materjal i ne bih mogla konkretno da objasnim proces stvaranja, osim što bih rekla da se trudim da svaki rad izdovojim ponaosob, i pristup od početne ideje, koja je vrlo često loša, kroz neka mala istraživanja, i na kraju brušenje, do nekog kranjeg cilja.

Konkretno rad "Say Cheese" taj rad je nastao a ja nisam bila ni svesna toga, tek kada se pojavila ideja, shvatila sam da imam veliki broj dokumentnovanih fotografija (neke još iz 2014. god). Onda se desio performans u porodičnoj kući u Knjaževcu 2017, do trenutka kada je zvanično realiziovana izložba, kao i performans u Remontu u Beogradu 2019. godine.

Koji su izazovi stvaranja umetnosti onakvom kakvom je ti stvaraš?

Recimo da sam shvatila da kroz umetnost mogu da izrazim svoje emocije, misli i potrebe, bez straha od osude i podsmeha. Ako bih bolje mogla da definišem, rekla bih ovako: Kada počnete glasno da izgovarate stvari koje vas muče, tada počinjete da rešavate svoje probleme. Tako sam i sama počela da kroz umetnost tretiram i prevazilazim svoje lične probleme i komplekse.

Da li si ti umetnik/ca i šta za tebe predstavlja ta reč?

Ja sam dete iz radničke porodice. I ako se rad može smatrati kao umetnost, onda bih sebe mogla da definišem baš tako.

Koji je tvoj beg od stvarnosti? Imaš li uopšte potrebu za begom?

Ovaj proces upravo. Odgovaram na neka pitanja koja su vezana za mene, za moju umetničku praksu. O tome kako doživljavam umetnost i ono što stvaram. A realnost je da sam pre sat vremena završila sa poslom, gde inače radim na crno. Čekaj, ovo poslednje ne bih trebala da napišem?

Šta za tebe znači biti inovativan?

Pa valjda nov. Nestandardni. Ali, u moru svih nas koji zelimo da budemo svi posebni, nekako smo svi isti.

Imaš li plan za budućnost? Gde tvoja umetnička praksa može da te odvede?

U ovom trenutku, ne želim da razmišljam o tome, takođe ne želim da pravim   planove. Planovi frustriraju.

Šta je najviše uticalo na tebe da postaneš ono što si sada / da se baviš time čime se baviš?

  Moj brat, Žarko Aleksić.

Kako bi opisao/la mladu srpsku kulturno-umetničku scenu?

Ne mogu da je opišem, jer je ne poznajem u dovoljnoj meri.

Na koji način te tvoj idejni i stvaralački proces oblikuje i/ili menja kao ličnost, da li uopšte?

Dok sam ja stvarala umetnost, ona je stvarala mene. Ovo malo zvuči romantično, i plašim se da guglam, da ne bih zapravo saznala da sam iskopirala citat nekog umetnika, eventualno današnja neka književna izdanja estradnih umetnika  Ha , ha. 

Opet se vraćam na rad "Say Cheese", očigledno mi je vrlo bitan.

Dok sam pravila skulpturu od sitnog sira, bez nekih preterano velikih očekivanja,  bila sam radnik u prodavnici mleka i mlečnih proizvoda, taj proces je bio izduvni ventil ili hobi.

Činjenica je da se menjam, kroz životna iskustva, i naravno saznanja i edukaciju koja mi je omogućena. Na taj način se menjam, kao ličnost ali i kao umetnik.