Pavle Banović je mladi umetnik iz Beograda, Srbija. Trenutno studira na Fakultetu likovnih umetnosti na Odeljenju za nove medije. Takođe je bio deo Instituta za Aplauz, mladog umetničkog kolektiva sa sedištem u Beogradu.
Značajne izložbe: Napuštanje bezbednog režima, Goethe Institut, Beograd (2018), Given Mood, Kontakt galerija, Kragujevac (2019), Izložba nagradjenih studenata, Media Nox galerija, MFRU Maribor (2020), Moving Spaces, P74 galerija, Ljubljana (2021).
“ Photographs are much more appealing to me than life. Life is too hard, too complicated, too scary, too meaningless, too everything. If you look at the photograph you think you understand something. You do, for a few seconds. As long as you go to that picture, you can be comforted. ”
-Judith Joy Ross
Vanja Žunić (1997, Beograd, Srbija) trenutno je student četvrte godine Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, na odseku za nove medije. U svom radu želi da naglasi značaj i poetiku svakodnevnog života. Zanimaju je potencijalni načini intervencije u kolektivnim prostorima, u kojima postavlja pitanja o savremenim ljudskim iskustvima i izgrađenim društvenim sistemima, poput jezika. Preoblikovanjem, ona stvara nove apstraktne, alternativne i virtuelne prostore. U novije vreme, rad sa organskim i pronađenim materijalima i fokusiranje na njih daje joj način za recikliranje i korišćenje prirode materijala za stvaranje novog značenja.
Značajne izložbe: Napuštanje bezbednog režima, Geothe Institut, Beograd (2018), Umetnik na odmoru, Muzej Savremene Umetnosti, Zagreb (2019), Given Mood, Kontakt galerija, Kragujevac (2019), Hard Pressed, Magacin, Beograd (2020).
Nostalgični osvrt na sećanja koja se možda neće desiti.
We all p(r)ay for the internet; 7’33’’
Rad je zamišljen kao audio-vizuelni dijalog između dvoje umetnika.U tekstu, koji čini ključnu podlogu ovog rada, dešava se razmena utisaka između dva mlada umetnika nastalih kroz sagledavanje nove vrste okoline. Mapiranjem i dešifrovanjem pojava, fenomena, vrednosti kroz vizuelni jezik interneta, umetnici pokušavaju da osveste momente koje doživljavaju u novom svetlu. Na koji način ove pojave utiču na njih, na odnos prema budućnosti, revoluciji, internetu, razgovoru, međuljudskim odnosima? Istraživanjem sadašnjih odnosa prema savremenom svetu dolazi se do skrivenih osećanja optimizma ili bespomoćnosti, nastalih kao još jedna vrsta polariteta u društvu. Ispitivanjem simptoma nastalih od globalnih savremenih problema i nuspojava, anksioznosti i kvaliteta zivota, Banović i Žunićeva nastoje da zajedničkim jezikom pokrenu razgovor o načinima na koje se privatizuje stres, čije posledice zapravo svi osećamo.
Intervju
Šta je za tebe zajednički jezik mladih?
Pavle: Mislim da je odgovor na ovo pitanje jako komplikovan. Za mene zajednički jezik mladih predstavlja paradoksalno sve što delimo a ostaje prećutno. Način na koji razumemo jedni drudge, humor koji delimo, ples, anksioznosti...
Vanja: Internet.
Kako izgleda proces nastanka jednog tvog rada?
Pavle: Na svoje radove gledam kao tačke sumiranog sadržaja neke ideje koju promišljam. Uvek krećem od konzumiranja različitih sadržaja, prolaženja kroz iskustva, dokumentovanje kroz tekst i fotografije koje trigeruju odredjena razmišljanja i zatim dodjem do odredjene forme koja može biti uporište toga u datom trenutku. Proces i razvijanje ideje me mnogo više zanima nego umetnost kao fizičko delo.
Vanja: Kao građenje kule od peska.
Koji su izazovi stvaranja umetnosti onakvom kakvom je ti stvaraš?
Pavle: Mislim da je najveći izazov kako ostati iskren, kako se konstantno izmeštati iz udobnih pozicija i kako izbeći romantizaciju sopstvenog rada.
Vanja: Izazov da se ostane ispod granice vidljivosti, i da se tu i komunicira.
Da li si ti umetnik/ca i šta za tebe predstavlja ta reč?
Pavle: Jesam i mislim da je svako. Umetnost je u subjektivnom doživljaju. Njeno mesto je u specifičnom spoljašnjem nadražaju iskonstruisanom svim našim prethodnim iskustvima.
Vanja:
Begom od stvarnosti pokušavam da živim u ne-vremenu i ne-mestu, i da iz njih i delujem.
Za sebe smatram da sam umetnica, što za mene znači svrha i odgovornost.
Koji je tvoj beg od stvarnosti? Imaš li uopšte potrebu za begom?
Pavle: Mislim da svi bežimo u fantaziju kada nam se ne dopada okruženje, i da je strava kada jedno procuri u drugo, pogotovo u umetnosti. Pored toga moj glavni beg je u osrednju kinematografiju.
Vanja: Begom od stvarnosti pokušavam da živim u ne-vremenu i ne-mestu, i da iz njih i delujem.
Šta za tebe znači biti inovativan?
Pavle:
Vanja: Nikad manje stvari, a nikad više ljudi da ih vidi.
Imaš li plan za budućnost? Gde tvoja umetnička praksa može da te odvede?
Pavle: Uvek planiram godinu ili dve unapred, ali ne dalje od toga iako bih se verovatno osećao mirnije da to radim. Ne razmišljam o tome gde može mene da odvede, više gde ona može da ode.
Vanja: Planiram da se još neko vreme zadržim u Srbiji i proširim svoju praksu u drugim smerovima, posle čega bih volela da me ona odvede i negde drugde.
Šta je najviše uticalo na tebe da postaneš ono što si sada / da se baviš time čime se baviš?
Pavle: Miks potrebe za stvaralaštvom i konflikta sa društvom.
Vanja: Na početak moje umetničke prakse najviše su uticali umetnici kojima sam bila okružena, kao što su Vladimir Nikolić i Bojana Matejić.
Kako bi opisao/la mladu srpsku kulturno-umetničku scenu?
Pavle: Kao veoma inspirativnu i potentnu ali nedovoljno ohrabrenu i besnu.
Vanja: Čini mi se da ne posmatra stvari sa dovoljne udaljenosti, i deluje sa preteranom potrebom da dostigne neku destinaciju. Mislim da je neizvesnost cilja nekad i dovoljan cilj.
Na koji način te tvoj idejni i stvaralački proces oblikuje i/ili menja kao ličnost, da li uopšte?
Pavle: Pomaže mi da slobodu koju osećam kada radim prenesem i na ostale aspekte svog života.
Vanja: Proces cenim kao najbitniji deo prakse, u kom se stvara svaki potencijal promene ideje kao i ličnosti.