Back to top

Sonja Jo

Sonja Jo (rođena 1992, Sremska Mitrovica, Srbija) bavi se skulpturom i instalacijom. 2018. godine stiče diplomu Master likovni umetnik, odsek vajarstvo, na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, na kojoj do 2019. radi kao saradnik u nastavi. Njeni radovi usredsređeni su na uticaj vizuelne kulture u svakodnevnoj komunikaciji, od igara iz detinjstva, TV reklama do petokrake crvene zvezde. Ona prati transformaciju ovih svakodnevnih simbola, preispitujući dva nepomirljiva koncepta življenja, prošlih ideologija i savremenog života. Tako je igra školica predstavljena kao binarni kod za generaciju koja koristi Internet, nove tehnologije i društveni medije od malih nogu, (Digitalno detinjstvo, 2015); TV reklama za kafu koja postaje B film, niskobudžetni komercijalni film, i ukazuje na široko rasprostranjenu kulturnu hegemoniju (Coffee time, 2017); a na crvenoj zvezdi utisnuto je dvostruko značenje kulturnog nasleđa država bivše Jugoslavije i ostataka komunističke ere (Mama slomljeno je, 2016). Ambivalentna priroda prošlosti i sadašnjosti i transformacije značenja u različitim ideološkim uslovima su ponavljajuće teme u njenim delima.

Sonja aktivno izlaže od 2012. godine, uključujući samostalne izložbe u SULUV-u i KCLab (Novi Sad, Srbija), Kulturnom centru Vrbasa (Vrbas, Srbija), Muzeju Srema (Sremska Mitrovica, Srbija) i grupne izložbe u Ostavinskoj galeriji i Muzej primenjene umetnosti (Beograd, Srbija), Muzej savremene umetnosti Vojvodina (Novi Sad, Srbija), Bijenale Kaunas (Kaunas, Litvanija), 13.Bijenale mladih u Skoplju (Skoplje, Severna Makedonija).

Dobitnica je nagrade, Livnice Stanišić i Akademije umetnosti 2016. godine.

Šta je za tebe zajednički jezik mladih?

Zajedniči jezik mladih  prvenstveno je vizuelna komunikacija, ličnim estetskim izražajima I doživljajima,  koja se sada odvija svakodnevno putem društvenih mreža ali I putevima kulturnih sadržaja. Mislim da za cilj ima stvaranje određenog sistema u kom bi u budućnosti funkcionisala neka vrsta kulturnog života.

Kako izgleda proces nastanka jednog tvog rada?

Proces je uvek drugačiji, kao i većina mojih radova. Nemam tematiku ili tehniku koji primenjujem       ili umnožavam, već se shodno temi koja me interesuje odlučujem za određeni način izvođenja. Sve uglavnom počinje od ideje I to preispitivanje I istraživanje traje najduže. Neke radove sam realizovala kroz par sati dok mi je za druge bilo potrebno I više meseci.

Koji su izazovi stvaranja umetnosti onakvom kakvom je ti stvaraš?

Dosta stvari predstavlja izazov, od egzistencijalnih do stvaralačkih dvoumljenja na dnevnom nivou. Tako I prevazilažene onog najstrašnijeg osećanja da se odustane.

Da li si ti umetnik/ca i šta za tebe predstavlja ta reč?

Mislim da jesam 😊, samo što se još nisam autovala tako. Čudno mi je da sebe predstavim kao umetnicu.

Koji je tvoj beg od stvarnosti? Imaš li uopšte potrebu za begom?

Mislim da nemam ili možda nemam veze sa stvarnošću, nešto od ta dva.

Šta za tebe znači biti inovativan?

Za mene  inovativnost predstavlja neki iskren pristup radu, to je ono nesto instiktivno što prepoznamo kod umetnika koje volimo. I takvi umetnici I radovi su prepoznati kao dobri. Dok kod neke šire publike, nažalost, trend se prepoznaje kao inovativnost, kao kad doneses nesto iz inostranstva što nepostoji u tvojoj državi. Inovativnost po meni jeste neki pristup temi rada, kojim se dolazi do odredjene autentičnosti jer već sami po sebi se razlikujemo. Naravno ni inovativnost ni autentičnost danas nisu preduslovi za kvalitetno umetničko delo, što je super.

Imaš li plan za budućnost? Gde tvoja umetnička praksa može da te odvede?

Nemam ali ono što je dobro, jeste da samo bavljenje umetnošću sa sobom inicira određen rast, progress iako nekad to ne vidimo.

Šta je najviše uticalo na tebe da postaneš ono što si sada / da se baviš time čime se baviš?

Najviše je uticao moj otac koji je slikao iz hobija, dosta vremena je provodio slikajući tako da sam uz njega zavolela umetnost ali to prihvatila kao vrstu zabave, često je radio po reprodukcijama Leonarda Davincija, Direra, Modiljanija I drugih. Nažalost ni deo tog slikarskog talenta nisam uspela da probudim.

 Kasnije najvise je uticala činjenica da sam saznala da postoji “još neka umetnost” koja nije samo crtanje I slikanje. I u tom momentu je za mene je to bilo takvo olakšanje, to je predstavljalo rešenje mojih muka koje su bile prouzrokovane mojim predmetima koje sam pravila I posmatrala I smatrala umetnošću , najlepši osećaj je bio kada sam videla da I drugi ljjudi to rade. To je bio kraj osnovne škole.

Kako bi opisao/la mladu srpsku kulturno-umetničku scenu?

Uredu, najbitnije da se rešavamo letargije da ima želje za izlaganjem, organizovanjem…

Na koji način te tvoj idejni i stvaralački proces oblikuje i/ili menja kao ličnost, da li uopšte?

Ne znam na koji način ali sigurno oblikuje I menja, kao što nas menja svaki novi kontakt ili putovanje, svaki rad vodi nečemu novom kao što svaka izložba ili interakcija dovodi do drugih stanja I osećanja.