Back to top

Sofija Pavković

Imajući u vidu da sam još uvek student, koliko god bila autonomna, moja umetnička praksa ipak zavisi od trenutno dostupnih znanja i veština koje su mi raspoložive. Konstantno učim i razvijam se, prihvatam nove informacije koje mi se pružaju i iznova sebe u poziciju da budem inspirisana. Kao nešto što se zadržalo u moru novih uticaja jeste moje interesovanje za čoveka i različite aspekte njegovog bića i postojanja pa se kroz moje radove najčešće ponavljaju ljudska lica i portreti. Svaki je obeležen svojom individualnošću, a opet prepleten kroz neku kolektivnu, univerzalnu osobinu koja ga povezuje sa svima ostalima. Na sebe gledam kao na nekog ko je u stalnom procesu učenja i svojoj radoznalosti dugujem da mi nikad ne bude dosadno dok sam u procesu stvaranja svojih radova.

Sofija Pavković rođena je 3. aprila 2000. godine u Zaječaru. Pohađala je Gimnaziju u Zaječaru i  nakon treće godine upisala je Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu. Trenutno je student treće  godine slikarstva u klasi profesora Dobrice Bisenića. Izlagala je na grupnoj izložbi povodom  jubileja 180 godina rada Gimnazije u Zaječaru 2016. godine, grupnoj izložbi studenata FLU – 

Open Studio Day u Beogradu 2019. godine i učestvovala je na grupnim online izložbama “Dnevnik  izolacije” 2020. godine, “Dev9t” 2021. godine i 49. Izložbi crteža i skulptura malog formata studenata Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu. Nosilac je stipendije Ministarstva prosvete,  nauke i tehnološkog razvoja za 2019/20. godinu. Motiv koji je pretežno zastupljen na njenim  slikama je portret, dok su kroz različite slikarske medijume i tehnike takođe prikazani i motivi cele  ljudske figure i enterijeri.

Šta je za tebe zajednički jezik mladih?

Svaka generacija ima svoj medijum, svoju platformu i svoj jezik. Jezik moje generacije je često hiperboličan, neshvaćen i pesimističan. S druge strane on je jak i daleko se čuje. Mislim da je moja generacija rekla da je dosta bilo nepravde, neravnopravnosti i zlostavljanja i da se polako diže iz stega koje su joj prethodne generacije nametnule. Ona to čini glasno i neprijatno, ali izgovara istinu koju potkrepljuje činjenicama. Istina je da je vreme u kom živimo prepuno problema i mislim da moja generacija neće sebično gledati samo na sopstveno izbavljenje, već ono kolektivno i univerzalno. Jezik moje generacije govori o tragičnim ishodima rasne, rodne i neravnopravnosti lgbt zajednice, govori o razorenom ekološkom sistemu i besramnom bogaćenju kapitalističkih giganata dok ogroman procenat stanovništva umire od gladi.

Jezik mladih danas je pokretački, ali i nemilosrdan, jer dovoljno je generacija pre ove usta držalo zatvorena.

Kako izgleda proces nastanka jednog tvog rada?

Moji radovi uglavnom nastaju kao produkt intuitivne radoznalosti i iz potrebe da se neki motiv istraži dublje i analizira do bazičnih vrednosti. Sam trenutak u kome stvaram deluje poprilično instinktivno, bez određenog plana i pomešan sa velikom dozom slučajnosti. Tehnika akvarela koju koristim mi dozvoljava da na taj način postignem rezultate koji me podstiču. Nepredvidivost ove tehnike i rezultati koji se ne mogu očekivati omogućavaju mi da zabeležim trenutno stanje koje ponekad ni sama ne opažam. Zato radovi koje stvaram predstavljaju prodor u podsvesno i neosvešćeno u meni.

Koji su izazovi stvaranja umetnosti onakvom kakvom je ti stvaraš?

Izazovi uvek postoje i ima ih više nego pogodnosti, ali uvek su kriza i adrenalinski nalet ono što iz stvaralaca izvuče najbolje rezultate. U periodu ubrzanog tehnološkog razvoja i novih medija tradicionalno slikarstvo, bez obzira na svoje večne vrednosti, u trenucima gubi svoju popularnost i smatra se prevaziđenim. Dok su dela starih majstora toliko zadrla u pop kulturu da ne bi bilo iznenađujuće da se nađu na turističkoj šolji ili kišobranu čini se da mladi, savremeni slikari imaju poteškoće da svoja dela istaknu, prodaju ili izlože. Nadam se da će slikarstvo povratiti svoju eksponiranost i da će postojati prostor u kome će svi umetnički mediji i pravci imati svoje mesto. Zato se trudim da ostanem u slikarstvu i ostavim svoj lični pečat.

Da li si ti umetnik/ca i šta za tebe predstavlja ta reč?

Primećujem da mnogi imaju averziju prema tome da sebe nazivaju umetnicima baš zbog hiperupotrebe ove reči što znači da danas sve može biti umetnost i svako može biti umetnik. Kad se predstavljam kažem da sam slikarka jer mi se čini da taj izraz još uvek čuva svoju nevinost, ali imam optimistične snove o tome da će i umetnost i umetnik postati izrazi koji se neće koristiti u derogativnom kontekstu. Za mene je bavljenje umetnošću privilegija, nešto što nasuprot trenutnim shvatanjima ne može svako da radi, a umetnik je posebna, inteligentna, kreativna i osećajna osoba koja ume da pretoči svoju ideju u finalni produkt koji će samog stvaraoca, a i recepijenta tog produkta na određeni način promeniti i oplemeniti.

Koji je tvoj beg od stvarnosti? Imaš li uopšte potrebu za begom?

Nemam potrebu za begom od stvarnosti jer uvek mislim da sve što doživljavam i što mi se dešava u svakodnevnom životu moram da osetim u potpunosti. Bilo to negativno ili pozitivno iskustvo, uvek se prepustim emociji i osetim je do kraja. Ne bežim od svojih osećanja jer su ona moja stvarnost i predstavljaju osnovni gradivni element od kog sačinjavam svoje radove.

Šta za tebe znači biti inovativan?

Biti inovativan za mene znači biti autentičan i iskren prema sebi. Smatram da rad mora biti osoben i mora polaziti od sopstvenog iskustva. Da bi došlo do napretka i nečeg novog stvaralac mora da krene od sebe jer na taj način najbolje stvara delo koje će dotaći njega, a zatim i druge. Kako bi se desilo nešto revolucionarno umetnik treba da stvara bez veštačke ili iskrivljene potrebe da zadovolji nekog ili nešto. Bilo kakvo stavljanje u okvire onemogućiće produkciju nečeg novog. Umetnik takođe treba da radi na sebi i da dopunjuje svoje znanje i iskustvo kroz radoznalost i istraživanje.

Imaš li plan za budućnost? Gde tvoja umetnička praksa može da te odvede?

Trenutno završavam treću godinu Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu. Htela bih da upišem master u inostranstvu. Mislim da bi za mene najviše odgovaralo da se ta tranzicija dogodi nakon završenih osnovnih studija kad ću steći osnovna znanja na putu za kreiranje sopstvenog potpisa.

Smatram da bi prerani odlazak iz matice na koju sam navikla previše izmenio moju umetničku praksu jer sam još uvek u aktivnoj fazi učenja i upijanja novih znanja. Volela bih da stvaram u Berlinu, ali čini mi se interesantno i studiranje u Južnoj Koreji. Nadam se da ću se nakon završenog školovanja u inostranstvu vratiti u Srbiju, gde bih optimistično želela da živim od svoje profesije.

Šta je najviše uticalo na tebe da postaneš ono što si sada / da se baviš time čime se baviš?

Smatram da je mesto na kom se trenutno nalazim rezultat mnogih slučajnosti i mikrosituacija koje su me dovele ovde. Nisam od onih ljudi koji su od malih nogu znali da će se baviti ovim. Za mene se to desilo neplanirano kada sam počela da odlazim na pripreme za fakultet kako bih upoznala jedan od aspekata svoje ličnosti i dopunila slobodno vreme. Društvo, podrška porodice, dobri mentori i lične sklonosti ka stvaranju koje su se napokon posle mnogo godina oslobodile učinili su da se osetim prihvaćeno, a to je na kraju krajeva osnovna potreba koju svi tražimo da zadovoljimo. Smatram da je, iako neplanirana, odluka da se bavim slikarstvom prava jer je to jedino mesto gde sebe pronalazim.

Kako bi opisao/la mladu srpsku kulturno-umetničku scenu?

Ona i te kako postoji, ali osećam da nije dovoljno primećena. Obasipan ogromnom količinom zaglupljujućeg, nekvalitetnog sadržaja narod je izgubio ukus za umetnost i kulturu, dok one svoju publiku pronalaze samo u odabranoj grupi pojedinaca, što nije dovoljno. Mnogi faktori uticali su na to da mesto u medijima zauzmu problematični programi, dok se kultura i umetnost stavljaju na poslednje mesto. Mladi domaći umetnici stvaraju uprkos svim poteškoćama, ali ni institucije, a ni narod za to nemaju sluha u potrebnoj meri. Izložbe i galerije ostaju neposećene, a umetnici su primorani da svoje radove prodaju u inostranstvu jer potražnja za savremenim umetničkim radovima na domaćem tržištu skoro da ne postoji. Bez obzira na ograničavajuće faktore dobrih umetnika je oduvek bilo i biće na ovim prostorima. Zato je jedan projekat poput Bijenala mladih jako važan kao platforma na kojoj bi se grupa mladih umetnika okupila, razmenila ideje i iskustva dok je njihova aktivnost adekvatno propraćena medijski i promovisana.

Na koji način te tvoj idejni i stvaralački proces oblikuje i/ili menja kao ličnost, da li uopšte?

Moj idejni i stvaralački proces čine integralni deo moje ličnosti i predstavljaju samu moju suštinu. Oni podupiru i podržavaju moju ličnost, jer kako jedno napreduje, napreduje i ono drugo. Proces je fluidan i u stalnom toku kako me istovremeno zanimaju mnoge stvari vezane ili ne za umetnost. Trudim se da stalno istražujem različite oblasti i time dopunjujem svoju kreativnu praksu, ali takođe i da realizujem svoje ideje jer smatram da ideja sama po sebi nema dovoljno pokrića ukoliko nije i na neki način materijalno ostvarena.