Back to top

Sofija Modošanov

Sofija Modošanov završila je osnovne i master studije fotografije na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Njen pristup vizuelnom izražavanju uglavnom je konceptualnog karaktera sa vrlo intimnim prizvukom, a polje kreativnog angažovanja proteže se od fotografije, preko grafike i knjige, do performansa. Učesnica je više kolektivnih izložbi, uglavnom grafike i fotografije, kao i dve samostalne.

Intervju

Šta je za tebe zajednički jezik mladih?

Bunt, promena, borba, zajedništvo, razumevanje i empatija.

Kako izgleda proces nastanka jednog tvog rada?

Uglavnom samo fotkam i taložim, pa se posle, naknadno, u nekim selekcijama i obradama, desi i poneka ideja za re/konceptualizacijom.

Koji su izazovi stvaranja umetnosti onakvom kakvom je ti stvaraš?

Najveći izazov sam samoj sebi: zadavanje pa rušenje standarda, haotičan proces razmišljanja, preispitivanje, kruženje u mestu, vraćanje na početak, da bi se možda, na kraju, desilo nekakvo definisanje i uobličavanje.

Da li si ti umetnik/ca i šta za tebe predstavlja ta reč?

Po mom mišljenju, umetnik/ca je neko ko propitivanjem unutarašnjih granica dekonstruiše i kreira svoje odsečke stvarnosti, a onda ih nudi drugima da isto to urade. Mogu reći da ja to pokušavam, da.

Koji je tvoj beg od stvarnosti? Imaš li uopšte potrebu za begom?

Mislim da moje fotografije jesu baš to. Otkako sam počela da fotografišem dokumentarno, primetila sam kako pomoću mini-manipulacija (selekcije/odabira, ili neke druge intervencije) uspevam da postignem taj privid života kakav želim da živim.

Šta za tebe znači biti inovativan?

Autentičnost i iskrenost, prevazilaženje granica, izlazak iz zone komfora, razbijanje  kalupa.

Imaš li plan za budućnost? Gde tvoja umetnička praksa može da te odvede?

Nemam pojma, hahahha.

Šta je najviše uticalo na tebe da postaneš ono što si sada / da se baviš time čime se baviš?

Upornost i potreba za begom radi približavanja.

Kako bi opisao/la mladu srpsku kulturno-umetničku scenu?

Nekad me neko/nešto iznenadi ili inspiriše, ali uglavnom mi scena deluje utaboreno i nedostupno.

Na koji način te tvoj idejni i stvaralački proces oblikuje i/ili menja kao ličnost, da li uopšte?

Fotoaparat u rukama otvara neke skrivene vizure; samim tim i nove prostore, nova lica i tela, oblike, nove igre svetla i senki. To me tera da ih iznova tražim, bez obzira na prepreke i neuspehe.