Sandra Lakićević
Nit koja povezuje celokupan rad Sandre Lakićević je neprestani sukob ličnog i univerzalnog, zapamćenog i zaboravljenog, napisanog i izbrisanog. To se možda najbolje oslikava u činu ‘brisanja’ kao konceptualnog elementa koji se često ponavlja u njenoj praksi. Odbacujući nekadašnji narativ, ona istražuje u kojoj meri naša sećanja i prošli narativi formiraju našu sadašnju percepciju, kao i našu percepciju sadašnjosti. Njen stvaralački proces definisan je ponavljanjem koje se javlja u različitim formama, od umetnikovih knjiga, preko performansa i video instalacija, do tekstilne umetnosti.
Sandra Lakićević (1990, Kraljevo) je završila osnovne i master akademske studije na Slikarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu 2015. godine. Školovanje je nastavila na internacionalnom master programu iz vizuelnih umetnosti u LUCA School of Arts u Briselu, koji je okončala 2019. godine. Od 2015. godine živi i radi u Belgiji i aktivno izlaže u zemlji i inostranstvu. Finalistkinja je Nagrade Dimitrije Bašičević Mangelos za 2020. godinu.
Šta je za tebe zajednički jezik mladih?
Verujem da je to vizualni jezik, mesto spoznaje i organizacije naših razlika.
Kako izgleda proces nastanka jednog tvog rada?
Sam proces koji je u osnovi performativan mi je često važniji od rezultata. Ta performativnost često je svedena na ponavljanje neke trivijalne radnje koji razumem kao samo moj, jedinstven instrument koji mi pomaže da razumem vreme.
Koji su izazovi stvaranja umetnosti onakvom kakvom je ti stvaraš?
Pre svega vreme, u svakom smislu te reči, razumevanje koncepta vremena, prošlo vreme, sadašnje vreme, utrošeno vreme, izgubljeno vreme, vreme koje nemam, vreme koje bih želela da imam.
Da li si ti umetnik/ca i šta za tebe predstavlja ta reč?
Ne razmišljam o tome.
Koji je tvoj beg od stvarnosti? Imaš li uopšte potrebu za begom?
Moj rad. Pomaže mi da zastanem, usporim.
Šta za tebe znači biti inovativan?
Meni lično ne znači mnogo. Moj napor nije usmeren na stvaranje novog, već na uspostavljanje odnosa prema prošlosti, kako ličnoj, tako i kolektivnoj. Ovim pitanjem podsetili ste me na Grojsovu knjigu “On the New” koja već dugo stoji na mojoj listi nepročitanih knjiga. Verovatno to najviše govori koliko je pitanje novog visoko na listi mojih prioriteta. 🙂
Imaš li plan za budućnost? Gde tvoja umetnička praksa može da te odvede?
Dugoročan plan nemam, stvari idu svojim tokom i zadovoljna sam što je tako. Mislim da je veštački i gotovo nemoguće praviti neki dugoročan plan u umetnosti. Vrata se otvaraju i zatvaraju svakodnevno.
Šta je najviše uticalo na tebe da postaneš ono što si sada / da se baviš time čime se baviš?
Mislim da je to kombinacija mnogo različitih faktora, odluka, životnih prilika.
Kako bi opisao/la mladu srpsku kulturno-umetničku scenu?
Sjajni umetnici u ne tako sjajnim okolnostima.
Na koji način te tvoj idejni i stvaralački proces oblikuje i/ili menja kao ličnost, da li uopšte?
Čini mi se da su to dve neodvojive stvari. Jedno bez drugog ne može. Moj stvaralački proces je uslovljen besomučnim ponavljanjem što na mene ima meditativno dejstvo. Vidim ga kao ličnu potrebu, dok bi možda nekom drugom tako nešto bilo izuzetno dosadno i naporno.