Za mene nema razlike u godinama već je sve do ličnosti, radi se  o tome dal imam zajednički jezik sa nekim ili ne.

Razmišljam dosta dugo o prvobitnoj ideji sa kojom ću da krenem, a onda posle razrađujem rad sa svojom maštom, stvaram ga u glavi. Često odem do ljudi meni bliskih, koji imaju dodira sa umetnošću, a i onih koji nemaju, I prikažem im svoju ideju da bih video kako će najčešća publika da reaguje.

Ideja, nekad ne mogu vizualno da zamislim ono što želim, nekad mi fali mašta I kreativnost, a nekad je samo teško izvesti nešto u praktičnom smislu. Takođe I vreme ume da me ometa.

Ne, ja nisam umetnik, još uvek učim, bilo bi egocentrično da kažem da jesam. Ja bih voleo da postanem umetnik, smatram da se umetnik postaje posle smrti ili bar u kasnim godinama kada može sve da se sagleda, ne volim kada mladi govore za sebe da su umetnici kad Ih tek čeka životni put.

Ogromnu potrebu imam I volim da je živim kad uspem. Filmovi, igirce, istorija, knjiige, društvne igre... Volim Medieval Fantasy svetove kao naprimer Tolikina (ima ih još mnogo) pobegnem u njih kroz igricu, film pa sam nekad čak i u umetnosti inspirisan njima. A sa druge strane šta me jako inspiriše je takođe istorija, surovost u istoriji, carstva koja su želela da stvore globalnu hegemoniju… sve je ovo moj beg.

Imati svoje originalne ideje, što je upitno koliko je danas to moguće, biti originalan. Barem je jako teško u umetnosti.

Tek sam upisao fakultet, nadam se da ću ga završiti. Voleo bih da mi glavni posao bude environment concept art ili 3d modeling, a sa druge strane želeo bih da budem uključen u multimedijalne projektime -  idealno da jednom dvaput godišnje radim performans ili video rad, ovaj multimedijalni deo mi je oslobađajući mnogo više nego prvi deo koji je pasivan, što je dobro. Mogu sebe da vidim da radim, ne znam gde. Idealno bi bilo da bude Amerika, mada bih mogao sebe da zamislim I u Japanu.

Nestajanje u moj lični svet - dosta vremena sam kao mali provodio sam sa sobom. Majka mi svira harfu, pa sam tako imao priliku da provedem detinjstvo u pozorištu, gde sam gledao zanimljive holove tamo, takođe su mi bili mnogo veći nego sada jer sam bio dete. Onda sam krenuo da igram igrice I da gledam filmove I shvatio sam da želim da donesem taj svet u stvarnost. Što se tiče radova za performanse I video radove, oni su inspirisani mojim ličnim traumama od bolnica po kojim sam se vukao kao mali do užasnog zlostavljana u osnovnoj, a malo I u srednjoj školi. Inspirisani su takođe I nekim istorijskim događajima ili nekim političkim stavom koji ja imam.

Mnogo su neoriginalni, svi su mnogo crveni… Uklopljeni su, prilagođeni, izgubili su Avangardu. Danas ništa više skoro nije originalno, ali da li to znači da treba da se opustimo i samo copy pastujemo ili da se borimo za barem 1% originalnosti?

Rekao bih da ovo što ja stvaram, kad stvaram, je unikatno za mene zbog određenih mojih ličnih životnih iskustva. I da me ne može promeniti moj rad zato što je on već došao sa nekom idejom koju sam imao pre, jedino mogu ja promeniti ideje.