Rodjen je 1996. godine u Novom Sadu. Osnovne studije završio je 2019. godine na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, studijski program Slikarstvo u klasi profesora Dragana Matića, a iste godine upisuje master studije pod njegovim mentorstvom koje završava 2021. godine. Zaposlen je kao saradnik u nastavi na katedri za Slikarstvo, na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Do sada je svoj rad prikazao na 11 samostalnih izložbi, a učestvovao je na preko 30 grupnih izložbi. Dobitnik je više priznanja i nagrada od kojih izdvaja Godišnju nagradu Departmana likovnih umetnosti za najuspešniji umetnički rad iz umetničke discipline SLIKANJE (2019.) i nagradu za osvojeno 3. mesto na izložbi ZBOGOM BALKAN?ZBOGOM BALKAN! u organizaciji Udruženja alumnista Ujedinjenog Kraljevstva u Crnoj Gori, Britanske ambasade Podgorice i Centra za savremene umjetnosti Crne Gore (2018.). Trenutno učestvuje u projektu COMMONS – Zamišljanje institucije budućnosti u okviru Goethe Instituta u Beogradu. Član je SULUV-a i Šok zadruge (Ex Art Klinika), gde uređuje likovni program.
U umetničkoj praksi istraživanja i rad fokusiram na kompleksnost odnosa ljudi i životinja akcentujući različite vrednosne sisteme kolektivnih i pojedinačnih identiteta. Koristeći se vizuelnim medijima – crtežom, slikom, instalacijom i performansom, težim izložbenim celinama koje sa posmatračem pokreću konstruktivan dijalog i koje ga navode na ponovno ispitivanje sopstvenih moralnih i etičkih stavova. Kao dominantan, ističem postupak aktuelizacije selektovanog narativa radi ponovnog ispitivanja sadržaja koji postaje smernica za promišljanje različitih kulturoloških uticaja- savremenih eksploatatorskih industrija, obrazovnih sistema i ličnog porodičnog nasleđa. Interesovanja za scenski pokret, participativne prakse i bioetiku pokušavam da implementiram u projekte na kojima trenutno radim, a u kojima analiziram (ne)uspešnost radikalnog aktivizma, svoje lične traume, ali i traume drugih uzrokovane neposrednim odnosom sa životinjama.
Nisam namerno
Instalacija je zamišljena kao odnos dva iskustva o smrti životinje. Prvo iskustvo se odnosi na jelenji rog koji je umetnik dobio kao donaciju prijateljice, a koji je ona dobila od dede, strastvenog lovca. Drugo je iskustvo kolekcionara koji je kupio Milenkovićev crtež sa sadržajem srne odrubljene glave. Godinu dana nakon kupovine rada, umetnik saznaje od galeristkinje koja je sa kupcem bila u komunikaciji, da je on slučajno kolima udario srnu, a da je kupovinu rada doživeo kao iskupljenje. Različitost između namernog i slučajnog ubistva životinje je inspiracija za stvaranje hibridnog narativa koji se realizuje intervencijom na rogu jelena, crtanjem rečenice „Nisam namerno…“. Scena udarca kolima rekreirana je postavkom svetla koje će imitirati svetlo fara, a morska so postavljena je tako da aludira na prosutu krv od siline udarca.
Intervju
Šta je za tebe zajednički jezik mladih?
Imam osećaj da zajednički jezik mladih, ako govorimo o njemu kao o komunikacijskom mediju, ne postoji u toj formi da se svi u njemu osećamo prijatno. Ovo bijenale vidim kao mogućnost za ukazivanje na smernicu ka nekom zajedničkom jeziku jer želju za njegovim pronalaskom svi delimo. Zajednički jezik mladih zamišljam kao jezik koji daje prostor i vrednuje različitosti na svakom nivou, koji ima jasnu i smislenu funkciju kreiranja novog empatičnog ambijenta svesnog svojih mogućnosti i odgovornosti.
Kako izgleda proces nastanka jednog tvog rada?
Procesi započinju akumulacijom različitih utisaka u svesci teget korica. Te utiske beležim u formi teksta i skica. Svesku ne otvaram često jer me podseti na nerealizovane i nedovršene projekte, ali mi je uvek pri ruci. Dalja produkcija radova zavisi od mogućnosti, najčešće prostornih i finansijskih, te je interesantno gledati kako se neki radovi realizuju par godina nakon njihovog prvobitnog beleženja.
Koji su izazovi stvaranja umetnosti onakvom kakvom je ti stvaraš?
Moja praksa jasno je okupirana istraživanjem odnosa ljudi i životinja, odnosa koji ne propitujemo dovoljno i iskreno, a često ga namerno i ignorišemo. Potičem iz kulture koja je eksploatatoriski nastrojena ka životinjama, te je prvi izazov dokazati da je taj predmet istraživanja relevantan i da se tiče svih nas, a ne pojedinaca koji imaju višak slobodnog vremena. Takođe, većina radova su, u poslednje dve godine, realizovani u efemernim medijima, te je izazov pravilno ih dokumentovati i arhivirati, ali i često predstaviti zbog poteškoća produkcije i transporta. Oni su svojom određenošću nevidljivi na našem tržištu, a transfer novca je neophodan da bi nastavili da se bavimo svojom praksom.
Da li si ti umetnik/ca i šta za tebe predstavlja ta reč?
Smatram sebe vizuelnim umetnikom - individuom koja na spoljne nadražaje najčešće odgovara u formi vizuelnih reakcija. Ne razumem odstupanje koje se često čuje, a glasi otprilike ovako: “Ne, ja nisam umetnik/ca, moram još mnogo da radim da bih se tako doživeo/la.”. Ako se svakodnevno baviš svojim poslom, u ovom slučaju umetničkim, šta si ako ne umetnik/ca? Vreme je danas dragoceno, a ja ne volim da ga traćim. Upravo zato, reč umetnik za mene je ozbiljno životno određenje.
Koji je tvoj beg od stvarnosti? Imaš li uopšte potrebu za begom?
Nemam potrebu za begom od stvarnosti niti znam kako bi se taj beg izveo. Ranije kada sam pokušavao da pobegnem, osećao sam se veštački izolovano.
Šta za tebe znači biti inovativan?
U vizuelnoj umetnosti inovativnost vidim u pronalaženju novih načina izražavanja koji su oslobođeni mnogih trendova prisutnih u savremenom stvaralaštvu.
Imaš li plan za budućnost? Gde tvoja umetnička praksa može da te odvede?
Nalazim se u velikoj autorskoj krizi. Nekada mi je vizuelizacija išla od ruke, a danas ne znam gde želim da živim/radim, u kom smeru treba da ide moja praksa niti od kojih izvora da se ona dalje usmerava. Verujem da je to još jedna karakteristika zajedničkoj jezika mladih. Nemam snage da sebe veličam konstantnim izlaganjem u uslovima koji ne poštuju osnovna umetnička ulaganja. Međutim, jasno mi je da u svojoj praksi želim da budem odgovoran i angažovan povodom vrednosti u koje verujem, a nadam se da će me moja umetnička praksa odvesti eksperimentima i novim saradnjama kojima se uveliko radujem!
Šta je najviše uticalo na tebe da postaneš ono što si sada / da se baviš time čime se baviš?
Mogućnost da u različitim kontekstima i da različitim medijima predstavim svoj stav povodom stvari za koje smatram da trebaju da budu deo svakodnevnih dijaloga. Uvideo sam mogućnost u vizuelnoj umetnosti da postavljam pitanja na koje ni sam nemam odgovor, a svaki drugi način da to uradim mi nije privlačan ili za njega nemam dovoljno talenta. Nikada nisam bio pod uticajem nekog velikog umetnika/ce do te mere da sam zbog njega/nje odlučio da se bavim umetničkom praksom.
Kako bi opisao/la mladu srpsku kulturno-umetničku scenu?
Opisao bih je kao dinamičnu, tenzičnu, zavisnu i centralizovanu. Dinamičnu jer njeni činioci uspevaju da iznova pronalaze nove načine i mesta da svoj rad prikažu; tenzičnu jer kolektivizam i udruživanje nisu trendi, te su svi u jurnjavi za što većom vidljivošću sopstvenog imena; zavisnu jer je donosioci odluka i demonstratori moći manipulišu i centralizovanu jer nema smisla raditi van Beograda.
Na koji način te tvoj idejni i stvaralački proces oblikuje i/ili menja kao ličnost, da li uopšte?
Privilegija umetničke prakse jeste mogućnost da se iznova ispitujemo, stičemo nova znanja i usavršavamo. Eksplikacijom svog rada naučio sam da prihvatim kritiku i budem zdravo samokritičan, što smatram najdragocenijom veštinom koja može dovesti boljitku. Vidim stvaralački proces kao mogućnost da se ubedim da mogu da realizujem teško ostvarive ideje, da ispitujem sopstvene mogućnosti i talente i da stičem dragocena poznanstva i nezaboravna iskustva.