Back to top

Nataša Milojević i Aleks Zain

Body-based collecting praksa (iz koje povremeno pobegnem), a koja označava ‘sakupljački’ sistem uzimanja pokreta, struktura, delića lične priče, kratkih snimaka itd, i pretočavanje u nešto što je pokretno ili univerzalno. Trenutni širi pojmovi koji me interesuju su konflikt i depresija.

Aleksander (Aleks) Zain rođen u Beogradu, 1992. Od detinjstva bavi se slikarstvom i vizuelnom umetnošću, a u toku studija Filozofije menja smer ka nematerijalnim formama – umetnost performansa, savremena igra i koreografija, video i sound radovi. U Beogradu je završio Malu akademiju fizičkog, eksperimentalnog i procesnog teatra koju vodi rediteljka Marija Farmer. Takođe je učestvovao na Puzzle projektima koji su mu omogućili rad sa nekim od najboljih domaćih koreografa. Nosilac je sertifikata ustanove MAPA (Moving Academy for Performing Arts) iz Holandije. Učio je i od Jana Fabra (i njegovih performera Ivane Jožić, Sedrika Šarona i Els Dekeklir), VestAndPage, Lynsey Peisinger (Marina Abramović/Cleaning the House), Džulijana Hecela, Jorgosa Bakalosa i mnogih drugih inostranih umetnika. Od novembra 2017., čest je saradnik performans art dua VestAndPage.
Autor i ko-autor je više performansa i koreografija, a nastupao je na Venecijanskoj Internacionalnoj Nedelji Performans Arta, festivalu Kondenz, festivalu Queer Zagreb, itd. Izabran je za umetničku rezidenciju u 2019. godini od strane Nelimarka muzeja iz Finske. U periodu od septembra 2019. do januara 2020., angažovan je kao reperformer na izložbi „Čistač“, retrospektivi Marine Abramović u MSUB. Nastupao je u Holandiji, Austriji, Italiji, Hrvatskoj, Bosni i Srbiji. Njegov rad izlagan je u Amsterdamu, Vašingtonu i Beogradu.
Pored umetničke prakse, razvio je (i razvija) sistem movement terapije pod nazivom ‘Use, Empower and Accept’, koji je namenjen osobama sa rodnom disforijom. Sarađivao je sa više aktivističkih organizacija čiji je fokus posebno TIRV zajednica, u zemlji i regionu.

U svojoj umetničkoj praksi istražujem telo u prostoru koje interaguje sa okruženjem, uslovima u kojima se nalazi i publikom. Teme koje tretiram u svojim performansima nastaju kao posledica okolnosni koje me okružuju i koje sama osećam i borim se sa njima. Dosta radim na pitanjima rodne ravnopravnosti i ulozi žene u savremenom društvu gde nastojim da je prikažem kao živo biće koje oseća, misli i deluje u stalnom balasu između subjektivnog i objektivnog, u isto vreme pokazujući jasne kritičke stavove prema svojim i tuđim postupcima.

Nataša Milojević je samostalna performerka, plesačica, koreografkinja, plesna i dramska pedagoginja iz Beograda. Članica je Udruženja baletskih umetnika Srbije (UBUS), BAZAART-a i STANICE Servisa za savremeni ples. Završila je baletsku školu, biološki fakultet, specijalističke studije dramske pedagogije i akademiju za fizički i ekspresivni teatar. Svoj umetnički rad je realizovala širom Evrope, najviše kroz performanse i predstave fizičkog teatra. Radila je kao voditeljka plesna pedagoginja i koreografkinja sa odraslima, decom i mladima. Sarađivala je na projetktima: umetničkih organizacija BAZAART, Teatar Mimart, STANICA Servisa za savremeni ples, CEDEUM, Otvoreni klub Novi Sad… Jedna je od osnivačica umatnilkih grupa ArteQ i Dolarijum Projekat.
U svom umetničkom radu prikazuje momente sa kojima se susreće u svakodnevnom životu i koji je podstiču da ih podeli sa publikom, jer smatra da i ona treba da ih doživi. U stvaralačkim procesima preispituje sebe i svet kroz sećanja, zapisa i postojećih podatka u litaraturi. Inspiriše je odnos savremenog društva preama slobodi, ženi, ljubavi i iskrenosti. Istražuje telo u prostoru i ono što ono samo govori, reči koristi samo kao pratnju tela i pokreta. Rado sarađuje sa drugim umetnicima.

 

Intervju

Šta je za tebe zajednički jezik mladih?

AZ: Nisam siguran da postoji.

NM: Zajednički jezik mladih tek treba da nastane, ali da bi se to desilo ljudi treba da otkriju način kako da počnu da razgovaraju i da se slušaju. Ja ločno mislim da zajednički jezik neće nastati bez žive komunikacije, a tek nakon toga mogu da nastaju zajednička dela koja će biti predočena jevnosti i koja će imati dovoljo snage da nešto promene.

Kako izgleda proces nastanka jednog tvog rada?

AZ: Sa jedne strane prvo postoji problem koji me interesuje ili nervira, pa uđem u istraživanje, posmatram, čitam, skupljam materijal, pa onda u salu da radim na tom materijalu, pa onda nastane 'produkt'. Sa druge strane, imam i situacije u kojima mi padne na pamet određena akcija pa pokušavam da razumem zašto mi je došla i šta znači/predstavlja i u kom kontekstu treba i može da se nađe na sceni ili u galeriji.

NM: Proces stvaranja najčešćce počinje od ideje koja se javi sama od sebe u nekom trenutku, ali ni to nije uvek slučaj, nekada ideja nastane i kroz rad. Glavni deo procesa devising se dešava u razvijanju te početne ideje u radnom prostoru (najčešće sali) i kroz diskusije, istraživanje literature, fotografije, pisanje, sećanja... Kada se razvije dovoljno materijala sledi analiza sakupljenog tokom koje se odlučuje šta će se koristiti za delo, a šta odbaciti. Kada se postavi krajnji oblik, koji se često dosta razlikuje od početne ideje, sledi uvežbavenje krajnje forme, priprema kostima, rekvizite, svenografije i ostalog.

Koji su izazovi stvaranja umetnosti onakvom kakvom je ti stvaraš?

AZ: Prostorni, finansijski, tehnički...ali i mentalni, pošto valjda ne umem da se bavim stvarima koje mi prijaju.

NM: Prvi izazov je da počnem, zatim se treba odlučiti sa kim želim da radim, nakon toga treba obezbediti finansije (što je i najteži deo, jer donatorima često ne ide u prilog da finansiraju nešto što nije komercijalno) i krajnji izazov je istrajati i završiti do kraja. Nakon toga izazov je i okupljanje publike i nastupanje uopšte, je mi svu promociju, konkurisanje, oraganizaciju radimo sami.

Da li si ti umetnik/ca i šta za tebe predstavlja ta reč?

AZ: Sada će verovatno gomila ljudi da se zgrozi jer moj odgovor nije ni malo inspirativan - to je posao koji sam odabrao jer ne želim da radim ni jedan drugi.

NM: Mislim da jesam umetnica, jer stvaram bez obzira na sve okolnosti i ne odustajem od toga, aumetnost mi je i osnovna životna delatnost od koje zarađujem novac za život (koliko god on bio mali). U jednom intervjuu sam rekla da je umetnost jedino polje delovanja u kom se dajem do poslednjeg zrna snage, i dalje stojim uz tu izjavu.

Koji je tvoj beg od stvarnosti? Imaš li uopšte potrebu za begom?

AZ: Meni je beg od stvarnosti svako pristajanje na pasivnost i samoporažavanje koje izvršimo u ovom društvu više puta na dnevnoj bazi. Tako da nisam siguran da ga treba činiti, tj bežati. Ovim takođe priznajem da radim to isto. Mislim da pod ovim terminom često podrazumevamo nešto što ne bih nužno nazvao bežanjem, kao na primer čitanje, putovanje, RPG igrice i sl. To je više ono što ja volim da radim sam sa sobom, i ne smatram te stvari nečim izvan realnosti.

NM: Putovanja, druženje, izlasci, sex, ali i rad, kad radim prelazim u drugi svet koji ima sopstvenu stvarnot i koji i ako nije uvek prijatan ne dozvoljava ostalim faktorima da mu se približe. Osim toga bih naglasila da ne volim mnogo da bežim od realnosti, jer se u svom radu bavim realnim problemima.

Šta za tebe znači biti inovativan?

AZ: Pokušati da pronađem ili izvrnem određeni aspekt nečeg već poznatog.

NM: U savremeno doba je jako tekško postići inovativnost, za mene lično je inovativno ono što nisam pre radila i u čemu iznenađujem sebe.

Imaš li plan za budućnost? Gde tvoja umetnička praksa može da te odvede?

AZ: Imam. Ne tvrdim da je realan. Vidim sebe stacioniranog na recimo tri različita mesta geografski u toku jedne godine. Ovo nema veze sa stanjem u Srbiji, ima veze sa mojom potrebom da ne živim na jednom mestu. Takođe sam malo snob i volim velike scene i produkcije. Kapiram da ću da popijem osudu ali to je okej.

NM: Moja plan za budućnost je da radim i da ne budem vezana za jedno mesto, volela bih da ostanem u Beogradu, ali da u isto vreme budem svuda: da odem negde na mesec/dva, pad a se vratim i tako stalno. U stvari mislim da ovde moraju da se stvore neki stabilniji uslovi da bi ljudi mogli bilo šta da planiraju.

Šta je najviše uticalo na tebe da postaneš ono što si sada / da se baviš time čime se baviš?

AZ: Mislim da nisam baš preterano sposoban za bilo šta drugo. Eventualno sport ili produkcija...niti da me bilo šta drugo preterano interesuje kao zanimanje. Imao sam negde sreću da je moja majka završila likovnu akademiju, a otac iz hobija svira gitaru, pa su negde imali razumevanja za to što želim da se obrazujem u nekom umetničkom smeru. Da se razumemo to nije isključilo 'a od čega ćeš da živiš?' pitanja 😀

NM: U mom sluičaju su se stvari tako namestile; ja sam posle baletske škole mislila da ću se baviti naukom i upisala biološki fakultet, tokom fakulteta sam opet počela da igram, kad sam završila fakultet i počela da radim u struci ples i pozorište su me sve više zanimali i polako privukli sebi, u međuvremenu sam prolazila brojne kurseve iz oblasti savreneog plesa, performansa i fizičkog teatra, završila akademiju za fizički teatrar i specijalizirala umetničku pedagogiju, sad radim na umetničkim projektima i stvaram.

Kako bi opisao/la mladu srpsku kulturno-umetničku scenu?

AZ: Mislim da ima super ljudi koji rade inteligentne i interesantne stvari. Ima takođe i gomila sadržaja koji mi je manje interesantan, ali to je opet stvar ukusa. Povremeno sam verovatno preterano kritičan i samokritičan, i to je verovatno greška, pa neću dalje da pišem. Posebno što se tiče institucija, pošto (bar u kontekstu mlađih stvaralaca) ne postoje, tj. prave se da ne postoje. Čast retkim izuzecima.

NM: Ja iskreno mislim da ima mnogo mladih ljudi koji rade odlične stvari. Problem je što se u našoj zemlji sazna za nečiji rad tek nakon četrdesete godine, a osim toga naši umetnici slabo međusobno sarađuju i nepodržavaju se. Samostalni umetnici rade mnogo smelije i kravitetnije produkcije u odnosu na institucionalizovane.

Na koji način te tvoj idejni i stvaralački proces oblikuje i/ili menja kao ličnost, da li uopšte?

AZ: Mislim da zavisi od procesa i dela. Svako istraživanje i rad na nekom delu donese nešto novo, u smislu znanja. Takođe svaki proces sa sobom nosi neko mentalno stanje u koje zapadam i iz kojeg se izvlačim i sa kojim se borim. I koje mi, na kraju krajeva, menja ponašanje. Nekad je kraj oslobađajući, nekad i nije.

NM: Svaki novi dan me menja, osim toga kroz stvaralaštvo i rad sa drugima stalno preispitujem svoje stavove, a i postavljam se u situacije u kojima nikada pre nisam bila. Osnovni alat u pozorištu su emocije, tako da po meni pravi umetnik preživljava sve što radi, a to ga svakako menja.