Back to top

Miljana Niković

Fascinirana sam takozvanim efektom Droste ili „mise en abyme“ (slika u slici), čiji princip – ponekad i nesvesno – usvajam u bilo kojoj disciplini i tematici.

Miljana Niković (Beograd/Berlin) uglavnom eksperimentiše sa videom, fotografijom, zvukom, i rečima. Nakon studija arhitekture u Francuskoj i Nemačkoj, stekla je par godina iskustva u oblastima svoje osnovne profesije. Svojim doktorsko-umetničkim projektom, trenutno istražuje istorijske percepcije i kolektivna sećanja urbanog prostora kroz film. Njena pesma „Le Jeu des Voyous et des Voyelles“ objavljena je u okviru konkursa za mlade pesnikinje i pesnike Poésie-en-Liberté (2010). Njen prvi zvanični video-kolaž „L’Amour Bleu“ nastao je kao muzički spot za DJ-duo „Piège à Filles“ (2012). Povodom Festivala Lumières u Lionu, doprinela je realizaciji kolektivne video instalacije u Institutu Cervantes sa radom „Millusions“ (2014). Njene najnovije video-pesme „Par Jednostavnih Slova“ i „La Rive Virale“, kao i njen prvi eksperimentalni kratki film „Sedam Sedam“ prikazivani su na raznim međunarodnim filmskim festivalima i izložbama (Los Anđeles, Meksiko, Beograd, Atina, Pariz).

Šta je za tebe zajednički jezik mladih?

Ubeđena sam da mladost nema veze ni sa godištem ni sa količinom iskustva, već sa  stanjem svesti. To stanje je svakako nelinearno, te samim tim relativno u odnosu na  tajming: ne postoji garancija da ću se za deset godina osećati mnogo mlađe nego  danas, ali se danas sigurno osećam mlađe nego pre deset godina. Doduše, možda će i  moj stav biti drugačiji nakon tridesete svećice na rođendanskoj torti! Šalu na stranu,  upravo svest određuje to polje obostranog razumevanja i pripadanja jednom duhu,  idejama, idealima.

Kako izgleda proces nastanka jednog tvog rada?

Imam različite metode stvaranja. Najčešće mi se javi reč, slika i/ili zvuk koji me  povezuju za koncept koji želim da razrađujem. Ponekad je taj proces veoma spontan i  slobodan, izvršen skoro jednim potezom, kada inspiracija dođe sasvim neočekivano i  ako sam u mogućnosti da sve trenutne obaveze odložim za kasnije. Međutim, neke  projekte razvučem na duži period kako bi se svi parametri međusobno poklopili i  odgovorili na seriju pravila koje bih odredila unapred. U ovom drugom slučaju koristim  skice, organigrame, razne verzije, kao i detaljnu strukturu za bolji uvid u celokupni  sklop. Bitna je i analitička faza prikupljanjem što više materijala da ne bih ponavljala ili  kako bih se upravo nadovezala na prethodne rezultate. Verujem da taj  multidimenzionalni pristup i potreba za kontrolom dolazi iz polja arhitekture, moje  primarne profesije.

Koji su izazovi stvaranja umetnosti onakvom kakvom je ti stvaraš?

Najveći izazov jeste lično zadovoljstvo, ili makar osećaj da je neki rad završen  (savršen). Obično volim da rad malo odstoji, kako bih mu se vratila kasnije sa svežijim  pogledom. A tako nešto predstavlja luksuz vremena, koje je teško nabaviti u potrebnoj  količini.

Da li si ti umetnik/ca i šta za tebe predstavlja ta reč?

Ako polazimo od toga da svi mi stvaramo, onda svako od nas i kreira bar jednu formu  umetnosti. Međutim, zbog istog razloga smatram da je taj pojam precenjen koliko i  potcenjen, te ga koristim oprezno. Za sada, ja samo eksternalizujem neke dileme,  sumnje, brige. Zato se lično ne usuđujem da sebe nazivam umetnicom – to radije  prepuštam onima koji u mojim eksperimentima ili igrarijama prepoznaju elemente koje  ih asociraju na umetnost. Tako će verovatno biti sve dok time ne budem plaćala račune,  odnosno kada ću se isključivo posvetiti toj vrsti zahtevnog ali neophodnog istraživanja.

Koji je tvoj beg od stvarnosti? Imaš li uopšte potrebu za begom?

Ne bih nazvala begom to putovanje uma koji konstantno negde leti, već imersivnom  maštom koja se premešta ogromnom brzinom sa jedne tačke (pod)svesti na drugu. A  opet je i ta mašta usko povezana za realnost i podstaknuta svakodnevnim  posmatranjem okoline. Nisam sigurna da li se radi o "potrebi" dotične imaginacije. Pre  su to divergentne misli koje se prirodno odigravaju dok razvijam neki projekat.

Šta za tebe znači biti inovativan?

Zamka je permutovati inovativno sa autentičnim. Mislim da je inovativnost još jedan  škakljivi konstrukt koji vapi za "inovativnom", što fleksibilnijom, definicijom. Nije  inovativno samo ono što je novo, jer i "stare" stvari mogu da se originalno prikažu ili  "iznova" iskoriste (prisvoje). Setimo se Borisa Grojsa, koji pojašnjava inovaciju kao  "revalorizaciju vrednosti" i koji nam skreće pažnju na poziciju kulturnih institucija. Ipak  ponovo polazim od publike koja tumači nečije delo, subjektivnog stava, senzibiliteta i  (pred)znanja. U doba recikliranih informacija i masovne reprodukcije prepoznatljivih  kanona, jedan od opštih utisaka može biti da je sve već rečeno, i to više puta, dakle  prežvakano. Radije bih se osvrnula na inovativnost odabira i pristupa specifičnoj temi:  počevši od individualnog (pred)osećaja, do njegovog prevoda u kolektivno polje.  Iskreno mi je bitnije, štaviše urgentnije, da se konačno pozabavimo negovanjem  empatije nego da ostanemo u začaranom krugu egocentrično-licemerne plitkosti u ime  revolucionarnih obrazaca. Da zaokružim: inovativnost leži u (re)interpretaciji kroz  detektovanje, prihvatanje, pa izoštravanje svoje unutrašnje jedinstvenosti – skromne, ali  same po sebi inovativne.

Imaš li plan za budućnost? Gde tvoja umetnička praksa može da te odvede?

Imam hiljadu planova, iako ih sporo sprovodim. Naprotiv, od kada sam prestala da  žurim, prepuštam se prilikama koje me usmeravaju ka zamišljenim ciljevima. Neki se  menjaju, neki gube, a ovi noviji se nadovezuju na dugačku listu snova, jer ambicije ne  znaju za granice.

Šta je najviše uticalo na tebe da postaneš ono što si sada / da se baviš time čime se baviš?

Ne znam kako da odvojim arhitekturu od filma, muzike, fotografije, i poezije. Sva ta  polja su istovremeno uticala na moje neprestano sazrevanje, i relativno rano, dok sam  još bila dete, ušla u moj spektar percepcija poput hobija. Sa pet godina sam šablonima i  šestarom nacrtala osnove zamišljenog hotelskog kompleksa, sa šest sam prepoznavala  kultne filmske scene, sa sedam sam počela da sviram klavir, sa deset sam koristila tatin  foto-aparat, a do dvanaeste sam imala zbirku kratkih priča i pesama na francuskom.  Pored toga, opet bih istakla direktno okruženje kao najbliži izvor inspiracije – prijatelji,  putovanja, prebivališta. A veliku ulogu igra naravno i svakodevna multilingvistička  komunikacija.

Kako bi opisao/la mladu srpsku kulturno-umetničku scenu?

Po onome što vidim i čujem, a uzimajući u obzir društveno-politički kontekst i slobodu  izražavanja, čini mi se da se "mlađi" talas savremenih srpskih umetnika u poslednjih par  godina razvija u skladu sa tehnološkim promenama, tačnije imperativima. Da li je to  kroz performans, pozorište, dizajn u širem smislu, književnost ili audiovizuelni sadržaj –  moja generacija se prilično ambiciozno kreće i po međunarodnim strujama, postavlja se  kao pristupačna i zaista je vredna pažnje.

Na koji način te tvoj idejni i stvaralački proces oblikuje i/ili menja kao ličnost, da li uopšte?

Pre bih rekla da je suprotno: onako kako se ja kao ličnost menjam – prema sebi, prema  svetu – ili dolazim do novih saznanja, tako se oblikuju moje ideje i stvaralačke  tendencije.