Smatram da su bunt, želja za promenom i težnja ka oslobođenju od nametnutih represivnih struktura u svim sferama života zajednički jezik mladih.

Mislim da nastanak rada ne može biti predstavljen šematskim nizom postupaka i tehnika, ali ono što je u svakom mom procesu isto je želja za novinom i iskorakom iz ustaljenih normi.

Kao i postupci,  i izazovi variraju. U načelu, moglo bi se govoriti o poteškoćama da se postigne više od slučajne višeznačnosti. Takođe, veliki je izazov ne shvatati sebe i svoj rad suviše ozbiljno, već zadržati dečiju znatiželju i sačuvati malu dozu humora kao tajni sastojak svakog rada.

Za takvo pitanje nužno je odrediti se prema pojmu umetnika, a takva određenja su uvek nezahvalna jer pretpostavljaju stvaranje ograničavajućih paradigmi. Ukoliko kažem da je status umetnika nešto što se dostiže svakim novim radom, dakle da je to nešto čemu se stalno teži, mogla bih za sebe da tvrdim da sam umetnica, ali bih time tvrdila da umetnik postoji kao nekakva dovršenost. Za mene takvo određenje stvara problem i smatram da nedefinišući se izbegavam paradigmatičnost određenja i statičnost stvaranja.

Moja praksa je moj beg od, ali i ka stvarnosti. U trenucima kada bežim pronalazim nove ideje koje mi pomažu da datost posmatram kao neobičnost i da se tako vratim sebi i realnosti.

Biti inovativan za mene znači otkriti novo u svakodnevnom i oneobičiti ga do te mere da nam se čini da ga srećemo prvi put.

Moj plan za budućnost je da me moja umetnička praksa vodi tamo gde mogu da je usavršavam, menjam i nadograđujem. Mesto na koje stignem takvim hodom biće pravo mesto za mene.

ljubav, želja, revolt...) mada su i oni imali značajnog udela. Pre će biti reč o složenom toku događaja koji su me uverili da je vizuelni izraz najpotpuniji način na koji uspevam da izrazim stanja i zbivanja koja se tiču mene i da budu prepoznata kao opštija od jedne individualnosti.

Čini mi se da je mlada scena zbunjena u pokušaju da se prilagodi umetničkim konvencijama koje zastarevaju i da za njih pronađe izraz koji bi predstavljao novi doživljaj neke od tema nad kojima smo uvek zapitani, a ne modifikovana reprodukcija starih dostignuća.

Kada  bih se u bilo kom vidu bavljenja nečim osećala pasivno obustavila bih bavljenje time. Naravno da me stvaralački proces menja: on mi omogućava da sa različitih tačaka gledišta sagledavam postojanje i da se iznova pitam o njemu, te da uviđam nove mogućnost izraza kao i novu građu koja ranije za mene nije imala bitnog značaja.