“The imaginary is what tends to become real.” André Breton
Milena Ivanović je rođena 1996. godine u Beogradu.
Nakon završene srednje Škole za dizajn (smer grafički dizajner), upisuje osnovne akademske studije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 2015. godine (obrazovni profil- slikarstvo). Diplomirala je 2019. godine u klasi redovnog profesora Dobirce Bisenića. Master studije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu je završila 2020.godine u klasi redovnog profesora Dobrice Bisenića. Dobitnik je stipendije ”Dositeja” fonda za mlade talente.
Borba POLOva
Ovi radovi su nastali kao rezultat istraživanja spoljašnjeg i intimnog sveta. Oba se sastoje iz određene vrste konflikta i zbog toga ova serija kolaža nosi naziv “Borba POLOva”.
Unutrašnji konflikt umetnice predstavlja njenu želju/potrebu za “lepim, aktuelnim i brendiranim” dok sa druge strane leži shvatanje površnosti ovakve potrebe. Rezultat ove “borbe” jeste konstanstno osećanje griže savesti. Da li je u ovom slučaju treba imati i može li se izbeći? Ako modu posmatramo kao umetnost (što kreacije velikih modnih imena svakako jesu) – da li je tada opravdano zadovoljiti površnu potrebu? S obzirom na to da nije u mogućnosti da sebi priušti kreacije jednog Oskara de la Rente ili Kristijana Diora, umetnica bira upravo suprotno – jedan od najklasičnijih svakodnevnih odevnih predmeta koji danas zovemo POLO majica i fokusira se na brendove koji su usko vezani za ovaj komad odeće- Lakost i Ralf Loren u želji da preispita da li će pomenuta površnost dobiti neku dubinu ukoliko ovu odeću iskoristi za stvaranje neke svoje, druge umetnosti. Logoi ovih brendova su smešteni u predele koje je umetnica osmišljavala od aktuelnih kolekcija pomenutih brendova, koristeći fotografije odeće sa zvaničnih sajtova.
Intervju
Šta je za tebe zajednički jezik mladih?
Zajednički jezik mladih najočitije sagledavam kroz energiju sa kojom pristupamo obrađivanju određene tematike. Čini se da nas sve pokreće manja ili veća doza potrebe za menjanjem, komentarisanjem i kritikovanjem današnjice. Svakako da je ovakva potreba prirodna i prisutna i kod većine starije populacije ali upravo zato izdvajam energiju kao primetnu razliku u stvaralaštvu mladih. U tom slučaju zajednički jezik je sve samo ne konkretan jezik- on je način promišljanja, često direktan i lišen suvišnih filozofija, brz, vispren i obojen dozom sarkazma i duhovitosti tipične za um koji konstantno traga za načinima da se zdravo, kreativno i produktivno izbori sa savkodnevnicom.
Kako izgleda proces nastanka jednog tvog rada?
Osluškujem sebe, pokušavam da razlikujem teme koje me zaista dotiču od onih koje to uspevaju da urade površinski. Jednom prepoznata tema potom iziskuje od mene dodatno istraživanje i u tom procesu se postepeno formuliše i sam vizuelni rad. Proces same realizacije rada je pod nabojom trenutne energije i ukoliko nemam uslova za njegovo ostvarivanje u datom trenutku velika je verovatnoća da mu se neću ponovo vratiti- sad il’ nikad- još jedna odlika nestrpljivog i mladog karaktera.
Koji su izazovi stvaranja umetnosti onakvom kakvom je ti stvaraš?
Mislim da je veći izazov šta činiti nakon stvaranja te „umetnosti“. Biću potpuno iskrena i reći da osim nekih izazova tehničke prirode uglavnom ne pronalazim bilo kakve druge vrste, možda upravo jer je ceo postupak stvaranja intuitivan i planiram da takav i ostane.
Da li si ti umetnik/ca i šta za tebe predstavlja ta reč?
Danas mi je pojam „umetnik“ obavijen gustom maglom i ne umem da ga definišem. Da, umetnica sam jer slikam, crtam, stvaram, i većini ljudi koji se ovim pozivom ne bave je taj podatak dovoljan kako bi nam dodelili ovo zvanje. Ipak, ova reč je odavno počela da obuhvata prakse koje mi nikako nisu bliske i zbog toga imam zadršku da se i sama deklarišem kao jedan od „umetnika“.
Koji je tvoj beg od stvarnosti? Imaš li uopšte potrebu za begom?
Moja stvarnost zaista nije nesrećna, ali potreba za begom je svakako prisutna i postaje manja jedino onda kada stvaram, pravim, pevam, sviram i kada sam u društvu dragih ljudi- oni čine onu bolju stranu stvarnosti.
Šta za tebe znači biti inovativan?
Definisala bih inovativnost kao konstantno traganje i pronalaženje novih načina za nadogradnju sopstevnog (likovnog) izraza.
Imaš li plan za budućnost? Gde tvoja umetnička praksa može da te odvede?
Moji planovi za budućnost neretko i meni samoj zvuče kao da ih je sastavljala desetogodišnja devojčica koja ispod kreveta čuva državljanstva većine evropskih zemalja dok u međuvremenu po ko zna koji put gleda Vudijev „Ponoć u Parizu“. Maštu na stranu, konkretan plan ne postoji ali bi scenario u kom me radovi predstavljeni na bijenalu mladih lansiraju u sedište Lacoste-a kako bih dizajnirala plakate za njihove marketinške kampanje bio vrlo, vrlo dobrodošao.
Šta je najviše uticalo na tebe da postaneš ono što si sada / da se baviš time čime se baviš?
Detinjstvo ispunjeno ljudima koji su se umetnošću bavili profesionalno ali i onima koji su joj se divili sa strane, čitajući, slušajući i gledajući. Od osnovne škole sam bila rešena „šta želim da budem kad porastem“ i ta želja se nije menjala.
Kako bi opisao/la mladu srpsku kulturno-umetničku scenu?
Mladu srpsku kulturno-umetničku scenu bih opisala kao pulsirajuću (možda je to baš ta energija o kojoj sam pisala u prvom pitanju), raznovrsnu, jedinstvenu, svestranu i neumornu ali i kao scenu kojoj nedostaje više prostora, vremena i prilika da se dokaže.
Na koji način te tvoj idejni i stvaralački proces oblikuje i/ili menja kao ličnost, da li uopšte?
Ne bih rekla da me stvaralački proces nužno menja, već da mi pomaže da bolje razumem sebe. Često se dešava da kroz rad uspem da konkretizujem, definišem i tačnije uobličim neki lični stav/ problem/ osećanje.