Back to top

Marko Riboškić

Marko Reeboskic je rodjen 1994. godine u Beogradu. Ima master diplomu Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, gde je diplomirao na odseku za Unutrašnju arhitekturu 2019. godine. Tokom master studija  Marko se usavršavao i na Vijetnamskom nacionalnom Univerzitetu u Hanoju, na odseku za Dizajn enterijera gde je radio istraživanje o značaju i proizvodnji tradicionalnog nameštaja obrađenog u drvetu. Nakon godina fokusiranih na arhitektonsku praksu i studije, Marko istražuje tradicionalne metode ekspresije, kroz crtež i sliku.

Marko u svojoj umetničkoj praksi svoja zapažanja iz urbanog života deli kroz prizmu koja je pod velikim uticajem njegovog obrazovanja u arhitekturi i dizajnu. Sa svakom destilacijom svakodnevnog mesta u jednostavnu apstrakciju, Marko pokušava da osmisli svet kategoričnom manipulacijom geometrije i forme. Istražuje moguće načine nastanjivanja prostora kroz dizajn,stavljajući važan naglasak na sliku,ilustraciju ili instalaciju kao vizuelni izraz za komunikaciju svojih ideja.Trenutno živi u Džakarti, Indoneziji, gde je pohađao jednogodišnji likovni kurs na Indonežanskom institutu umetnosti. Organizuje grupne i samostalne izložbe i pridružuje se lokalnoj zajednici u stvaranju umetnosti, istražujući nove mogućnosti medija koristeći tradicionalne indonežanske tehnike.

Šta je za tebe zajednički jezik mladih?

Iskustva i ideje za promenom je ono što nas sve ujedinjuje, što svi razumemo. 

Kako izgleda proces nastanka jednog tvog rada?

Kada započnem sa praznom tkaninom, empirijski pratim i osećam kuda će četkica ići. Često polazim od nagomilanog osećaja i iskustva oblika i boje, ravnoteže i razmere, i onoga što čini moju intuiciju. Ceo moj proces se zasniva na istraživanju fizičkih mogućnosti materijala, odnosa forme i boje, kroz eksperiment. Inicijalna ideja je često drugačija od krajnjeg ishoda, jer mi se i u toku procesa javljaju nove ideje, nove situacije, nove odluke, zbog čega mi je najzanimljiviji sam odnos procesa i ishoda.

Koji su izazovi stvaranja umetnosti onakvom kakvom je ti stvaraš?

Volim da skiciram, to mi omogućava da vrlo brzo vizualizujem ideje i dokumentujem svoje misli. Teži deo je pretvaranje ovih ideja u stvarnost, posebno jer batik tehnika i materijali koje koristim zahtevaju dosta vremena. Ono što je interesantno kod ove tehnike jeste igranje sa negativnim prostorom i obrnutim procesom stvaranja crteža koji, na kraju, predstavlja ‘DNK tkanine’. Batik tehnika podrazumeva iscrtavanje cele tkanine voskom, zatim ručno bojenje cele tkanine. Vosak se koristi kao štit tkanine, jer kuda prođe vosak-boja ne prolazi. Izazovi kod ovakvog kreativnog stvaranja jesu upravo u procesu, u eksperimentisanju bez predviđanja konačnog proizvoda, dozvoljavajući sebi da budem znatiželjan, da pogrešim i da tradicionalne materijale i tehnike koristim na drugačiji način.

Da li si ti umetnik/ca i šta za tebe predstavlja ta reč?

Ne smatram sebe umetnikom, ali mi stvaranje umetnosti pomaže u sopstvenom procesu, a taj me proces onda čini delom kolektiva.

Koji je tvoj beg od stvarnosti? Imaš li uopšte potrebu za begom?

Volim da sam uvek prisutan.

Šta za tebe znači biti inovativan?

Biti radoznao.

Imaš li plan za budućnost? Gde tvoja umetnička praksa može da te odvede?

Ne volim da pravim planove. Živim, stvaram i pratim sadašnji trenutak.

Šta je najviše uticalo na tebe da postaneš ono što si sada / da se baviš time čime se baviš?

Nisam baš uspešan u verbalnom pričanju priča, pa ih zato pričam kroz upotrebu i kompoziciju boja i materijala.

Kako bi opisao/la mladu srpsku kulturno-umetničku scenu?

U procesu.

Na koji način te tvoj idejni i stvaralački proces oblikuje i/ili menja kao ličnost, da li uopšte?

Ja oblikujem svoj proces i kako više istražujem, eksperimentišem, to više menjam. Ne mislim da je obrnuto.