Back to top

Marija Anđelković

Centralna tema u mom radu usmerena je na ispitivanje odnosa manuelnog i imaginarnog. Proučavanjem fenomenologije grafičkog jezika i repetitivnih mogućnosti manuelnih radnji tragam za kvalitetima koji sežu dalje od fizičkih aspekata i ulaze u registre imaginarnog i van-perceptivnog.

Marija Anđelković (1988, Beograd, Srbija) osnovne i master studije završila je na Grafičkom  odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, gde je 2019. godine odbranila doktorski  umetnički projekat. U sklopu ERASMUS+ doktorskog programa, 2018. godine studirala je na  Jan Matejko akademiji likovnih umetnosti u Krakovu, Poljska. Stipendista programa za  doktorske studije Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Zaposlena je u Centru  za grafiku i vizuelna istraživanja „Akademija“ na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu.

Realizovala je sedam samostalnih (Srbija, Nemačka, Belgija) i učestvovala na velikom broju kolektivnih izložbi, projekata i radionica u zemlji i inostranstvu. Dobitnica je nagrade za  grafiku Drugog međunarodnog bijenala grafike u Bukureštu, Rumunija 2016, nagrade FLU za  grafiku Boško Karanović 2012. i nagrade za večernji akt 2009.

Šta je za tebe zajednički jezik mladih?

Znakovno i simbolički kodiran sistem komunikacije novih generacija mladih, čija fluidna energija, ustanovljavajući sopstvena pravila, postojećim paradigmama daje novi oblik i smisao.

Kako izgleda proces nastanka jednog tvog rada?

Pre nego što nastane svakom radu prethodi misao koja se do samog kraja razvija i menja. Taj proces je uvek uzbudljiv i neizvestan. Sa druge strane, nisam umetnica koja unapred planira, odluke donosim u trenutku, tokom rada, stoga mi je proces veoma važan. Proces doživljavam kao vreme fermentacije tokom kojeg se ideja menja i sazreva i zbog toga su moji radovi najčešće organizovani kao serije. Rad u serijama dokumentuje genezu kojom se razvijala misao, a iz svake serije uvek je moguće izvući neki segment koji nastavljam da razvijam. Veliku pažnju posvećujem pripremi za rad, jer se tada pored misaonih procesa akumulira i energija koja je potrebna da bi se sve to realizovalo, tako da sam rad, na kraju, nastaje u jednom dahu.

Koji su izazovi stvaranja umetnosti onakvom kakvom je ti stvaraš?

Najveći izazov stvaranja za mene predstavlja upravo neizvesnost tokom procesa rada kao i postavljanje radova u ambijent. Dopada mi se kada rad u nekom svom aspektu ostane nedovršen, kada daje prostora za razmišljanje o narednim idejama. Trudim se da tehološku i zanatsku striktnost i pravila u postupku izvođenja koja se povezuju sa grafikom prevaziđem građenjem veze između telesnog i estetskog kroz usavršavanje pokreta do nivoa meditativne prakse i većim oslanjanjem na intuiciju i osećanja. Kretanje unutar potpuno svedene skale elemenata koji grade sliku i potreba da sa minimalnim brojem parametara izrazim neko osećanje ili misao naveli su me na razmišljanje da iskoračim u novo medijsko polje. Na kraju svega stoji i izazov neprestane borbe sa kompromisima koji se često nameću u vidu suočavanja sa raznim ograničenjima, sopstvenim ali i onim koja dolaze spolja, kao i balansiranja između velikih želja i realnih mogućnosti.

Da li si ti umetnik/ca i šta za tebe predstavlja ta reč?

Biti umetnik za mene je dugoročni projekat i cilj kome težim svakog dana. Umetnost nudi prostor potpune slobode promišljanja i delovanja, poput igrališta za odrasle, gde se akumuliraju različiti koncepti i forme koji stvaraju različite istine o stvarnosti.

Koji je tvoj beg od stvarnosti? Imaš li uopšte potrebu za begom?

Stvaranje samo po sebi , u većoj ili manjoj meri podrazumeva prebivanje u najmanje dve stvarnosti. Ono je kao neki imaginarni prijatelj koji je uvek tu i kojeg samo ja vidim. Umetnici su generalno u prednosti jer imaju slobodu i mogućnost da stvarnost menjaju. Primetila sam takodje i da neke dnevne rutine mogu delovati blagotvorno i oslobađajuće. Trčanje je moja terapija. 

Šta za tebe znači biti inovativan?

Inovativnost leži u produktivnoj razmeni pojedinaca i društva koja rezultira stvaranjem novih odnosa i jezika. Danas, kada je skoro sve već rečeno ili smišljeno, inovativnost se ogleda i u sposobnosti da se uhvati pažnja određenog broja ljudi koji će to što vide prepoznati kao nešto značajno u trenutku ili na duže staze. Ne verujem u epohalna otkrića i ideje koje će promeniti svet, već u vitalnost segmenata jakog pokretačkog potencijala.

Imaš li plan za budućnost? Gde tvoja umetnička praksa može da te odvede?

Nemam neki striktno definisan plan za budućnost, trudim se da sebi ne namećem još dodatnog stresa uvođenjem agendi, želela bih samo da uspem da održim kontinuitet sa radom i da on bude kvalitetan. Umetničko bavljenje do sada me je odveo nekim dobrim i zanimljivim ljudima koje ne bih srela na drugi način.

Šta je najviše uticalo na tebe da postaneš ono što si sada / da se baviš time čime se baviš?

Ne mogu precizno da odredim šta je uticalo na moje opredeljenje, verovatno da je uticaj, poput onog da se umetnost uvek veoma poštovala i negovala u krugu moje porodice, bio značajan, ali više mislim da je bavljenje umetnošću od početka bilo imperativ. Teško da sebe mogu da zamislim u nekoj drugoj ulozi.

Kako bi opisao/la mladu srpsku kulturno-umetničku scenu?

Ogroman potencijal i diverzitet ideja i senzibiliteta, ali, na žalost, već dugi niz godina veoma zapostavljen i prepušten samom sebi. Pa ipak, nešto se dešava, scena postoji, radi se,izlaže se, nekakve prilikei mogućnosti za mlade postoje, tu i tamo se putuje (sa koronom slabije), država pomalo ulaže, ali ja to doživljavam kao preživljavanje, održavanje vatre da se ne ugasi, i to kako se ko snađe. Beograd se, naravno, izdvaja kao epicentar dešavanja, ostatak Srbije zaostaje. Bilo bi dobro kada bi došlo do decentralizacije i kada bi galerije iz drugih delova zemlje pokazale malo više interesovanja za eksponiranje mlade savremene scene, na taj način bi ušao dah svežine u celokupan kulturni ambijent.

Na koji način te tvoj idejni i stvaralački proces oblikuje i/ili menja kao ličnost, da li uopšte?

Kao što umetnik određuje delo, tako i delo određuje umetnika. To je dvosmerna ulica, kao i u svakom odnosu, ako nije tako, onda nešto ne valja. U konkretnom slučaju, idejni i stvaralački proces predstavljaju neku vrstu poligona koji konstantno održavaju tenziju i napetost. Pomeranja unutar tog polja često su veoma sitna, čak i neprimetna, ali ih ja vidim kao progres, u suprotnom bih davno odustala.