Zajednicki jezik mladih za mene je neka sinergija, zajednicko razumevanje koje ne mora da bude u pricanju/jeziku, vise neke misli i osecanja koje se povezuju.

Proces stvaranja kod mene lično je jedna velika zavrzlama. Uvek imam neke ideje i teme u glavi koje me zanimaju, što je jako dobro u smislu da nikad ne ostanem bez inspiracije, ali u istu ruku nastaje haos u mozgu gde se previše tema poveže i onda ni meni samoj nekad ne bude jasno ''šta je pisac hteo da kaže'' 🙂 mada većina mojih tema proizilazi iz radoznalosti samo analize sebe i healing-a svojih nekih traumi kroz projekte. Meni je najvažnije da imam dobar koncept jer iz dobrog koncepta može da se napravi na kraju svašta, i to ne mora da bude na primer moda (koji je moj major) nego može se rezultirati u raznim oblicima.

Najveći izazov je to da ne želim da stvaram produkte i nije mi važno da li i kako će se taj moj rad ''prodati'' jer mislim da umetnost ima vrednost veću od novčane. A to je naravno problem u ovom kapitalističkom svetu u kome živimo. Sem toga nerazumevanje mog rada i koncepta, mada to je nešto na šta svaki umetnik ponekad nabasa i to sam nekako i prihvatila. Možda će, jednog dana i razumeti. A pitanje je i: ''Da li je važno da razumeju?'' 

Ovo je zanimljivo pitanje s obzirom da često nailazim na taj neki clash dizajna i umetnosti i spike o koje su razlike i šta je ''bolje'' itd. Ja sam shvatila da me stvarno nije briga tj. pokušavam da radim na tome da me nije briga kako će ko da me zove i vidi, nego furam neki svoz fazon i ko god hoće to da nazove kako god, dobrodošao je. A za mene umetnik znači biti senzibilna osoba koja vidi svet svojim očima i nalazi način da ispolji taj neki pogled na život i okolinu...Umentici po meni su praktični filozofi, razmiljanje je, ja smatram, jako važan deo bivanja umetnika.

Svako ima beg od stvarnosti. I moj projekat koji izlažem na Bijenalu mladih se radi baš o tome. Kad je meni baš, baš teško, zamislim brdo tj. planinu, šumu i kuću mog dede u Bosni. Naravno beg od stvarnosti može biti baš svašta, ali eto mene baš nekako smiruje ta misao, ta fantazija. I moguće je da je ta slika u mojoj glavi bolja nego u stvarnosti, ali mi smo 'the thinking me' homo sapiens sapiens i smatram da je fantazija naše najveće oružje.

Biti inovativan za mene znači preispitivati svet i sisteme u kojim živimo i ne reći svemu da, nego buniti se i stvarati neki novi sistem (sa sistemom mislim kao društveni sistem, politički prvenstveno).

Sveze sam diplomirala sa umetničke akademije u Holandiji i planiram da ostanem tamo još jedno godinu dana i onda ću da vidim dalje gde ću i šta ću. Mada volela bih da radim rezidencije i putujem, a s obzirom da uvek imam ideje neće mi biti dosadno nikad. 😀 Jedino što me brine je finansijska podrška umetnicima, ali mislim da umetnici svuda imaju te poteškoće i razmišljaju o toj temi.

Ovo će da zvuči malo 'corny' ali 'struggle' tj. borba. Dosta ljudi misli da je život u inostranstvu bajan, i jeste delimično, ali nosi neku težinu sa sobom. Pogotovo ako nisi iz imućne porodice generalno život je borba. A inače i mentalne poteškoće i borba sa mislima. Neki puknu pod pritiskom, a neki postanu dijamanti...ovo je isto 'corny' ali moje iskustvo je stvarno tako ahahah. 

Pošto sam ubrzo nakon završene gimnazije otišla za Holandiju i iz ličnih razloga se nisam vraćala često za Beograd, kulturno-umetnička scena u Srbiji mi nije jako poznata. Mada bih volela da se više integrišem i upoznam nove mlade umetnike u Srbiji i uključim se u taj svet.

Primetila sam da se definitvno menjam kroz svaki svoj projekat. Sa tim uključujem i frizuru, celokupan stil, odeću i slično. Ja nekako baš postanem deo svog projekta nekako. Tako da, da, moj stvaralački proces jako utiče na moju ličnost, a to je i povezano sa tim da ja svoju umetnost ne vidim kao neki posao, nego stvarno kao deo mene i deo mog bivstvovanja.