Kristina Bajilo
Svojim radovima Kristina Bajilo preispituje odnos medija i stvarnosti, odnosno pojam realnosti kroz kapitalističku paradigmu, i poziciju pojedinca u kompresovanom vremenu i prostoru. Ona koristi svakodnevne medijske slike i ambleme popularne kulture kroz slikarsku tehniku kako bi bila subverzivna u odnosu na prolaznost digitalne egzistencije.
Kristina Bajilo je rodjena 1995. godine u Beogradu. Diplomirala je na Fakultetu Primenjenih Umetnosti u Beogradu na odseku: Slikarstvo 2018. Diplomu Master Studija stekla je 2019. godine na istom univerzitetu u klasi profesora Nikole Božovića. Trenutno je student Doktorskih Studija na Fakultetu Likovnih Umetnosti u Lisabonu, Portugalu. Izlagala je na više od 20 grupnih izložbi, u zemlji i inostranstvu i realizovala samostalne izložbe. Stipendista je Fondacije: Dositeja, dobitnik je nekoliko nagrada i priznanja, i zastupa je galerija X Vitamin.
Intervju
Šta je za tebe zajednički jezik mladih?
Za mene je jezik jedan medijum koji posreduje naše neposredno iskustvo koje Hegel zove čulna izvesnost.
Zajednički jezik mladih predstavlja zajednički kod koji stvaraju mladi u lokalnom fizičkom i globalnom medijskom prostoru. On se konstantno menja; svakodnevno prolazi kroz raznovrsna kolektivna i individualna preispitivanja i samodefinisanja. Kroz otpor i preispitivanje mladih postavlja se baza za kritičko mišljenje.
Kako izgleda proces nastanka jednog tvog rada?
Inspiriše me stvarnost u savremenoj popularnoj kulturi, njeni produkti i uticaj na mlade, pa proces nastanka počinje sa opservacijom, analizom i prikupljanjem slika (iz filmova, muzičkih spotova, sa društvenih mreža, reklama) koje me okružuju. Te slike prolaze kroz različite modifikacije uglavnom u vidu digitalne skice u maniru kolaža. One se na kraju materijalizuju i dobijaju svoju auru manuelnom reprodukcijom, slikarskom tehnikom na različitim podlogama.
Koji su izazovi stvaranja umetnosti onakvom kakvom je ti stvaraš?
Izazov mi je da prikazujem, komentarišem i kritikujem socijalno-kulturne probleme, aspiracije i sisteme vrednosti, paraleno sa ispitivanjem paradoksalne pozicije pojedinca unutar kapitalistučkog sistema. S druge strane tražim različita likovna rešenja, ali i forme slike koja ulazi u prostor, u trodimenzionalnost, itd.
Da li si ti umetnik/ca i šta za tebe predstavlja ta reč?
Ja se bavim umetnošću, a to da li sam umetnik ili ne mogu da prosude ljudi koji konzumiraju ono što ja stvaram. Da bi nešto bilo umetnost treba da ima svoju poetiku i estetiku, kao i da zadovoljava sveopšte kriterijume nadahnuća i veštine. Sve to uklopljeno u jednu celinu može da daje okvir umetničkog dela.
Koji je tvoj beg od stvarnosti? Imaš li uopšte potrebu za begom?
Mislim da nemam potrebu za begom, ona nekako spontano dolazi kad potpuno uronim u stvaralački proces.
Šta za tebe znači biti inovativan?
Verovatno kao i za većinu, onaj ko je sposoban da unapredi i osavremeni, inventivan, inteligentan, kreativan... S tim što se može reći da je kreativnost više od inovativnosti, jer kreativnost ima potencijalnost da otvori, po Heidegger-u, horizonte novog razvoja i drustva pojedinca.
Imaš li plan za budućnost? Gde tvoja umetnička praksa može da te odvede?
Planiram da nastavim da usavršavam svoju umetničku praksu, učestvujem na grupnim, samostalnim izložbama i projektima u zemlji i inostranstvu.
Šta je najviše uticalo na tebe da postaneš ono što si sada / da se baviš time čime se baviš?
Što se tiče teorijskog promišljanja ona se zasnivaju mislima filozofa poput Baudrillard-a, Debord-a, Lipovetsky-og i drugih, a u likovnom i konceptualnom smislu sam najviše inspirisana američkim pop artom.
Kako bi opisao/la mladu srpsku kulturno-umetničku scenu?
Raznovrsna, interesantna i sa velikim potencijalom.
Na koji način te tvoj idejni i stvaralački proces oblikuje i/ili menja kao ličnost, da li uopšte?
Stvaralački proces usmerava moj tok misli i utiče na sledeća istraživanja, odnosno prati moj razvoj ličnosti i obrnuto. Može se reći da su komplementarni i da se medjusobno dopunjuju.