Na zajednički jezik, generalno, gledam kao na jednu naravno(st), da ne kažem podrazumevanje. Neizgovoreni dogovor o slobodi i poštovanja tuđih sloboda čak i kada se ne slažu sa našim, a zajedničke jezik je upravo taj set društvenih smernica koji nam olakšava kohabitaciju. Mislim da je naravno(st), kao davanje signala potvrde i odobrenja dobra reč za definisanje zajedničkog jezika. Podrazumevanje iz razumevanja, koje ne mora da je slaganje. To je jedna igra pre svega na koju smo dobrovoljno pristali i čija pravila uvažavamo.

Moj pristup stvaranju I radu, kao takvom, se dosta promenio u poslednje dve godine. Sada dozvoljavam sebi da postavljam pitanja bez pritiska davanja odgovora I dozvoljavam sebi da fejlujem. Više ne moram da predvidim ishod kako bih započela proces stvaranja. Ali generalno nikada nisam uspešno mogla da ispratim jedan proces od početka do kraja posvećena samo njemu, verujem da je ovo čest slučaj. Nesvesno sam razvila mehanizme smene procesa koji mi se u tom trenutku rade I ne rade, koji su manuelni, digitalni, dokumentarni, tekstualni, administrativni, ali su jednako važni za krajni rezultat; tako da se trudim posvetiti se segmentima, bez griže savesti, za koje u datom trenutku imam želju a ne moranje. U prilog tome ide što imam taj luksuz ili nesreću da obično sama sebi stvaram prilike I smišljam projekte pa često kontolišem I biram sadržaj prema strasti. Takođe, imam love-hate odnos prema rasporedu, koliko god da mi prija uredna struktura, toliko me I sputava. Noću sam produktivnija I uvek istovremeno radim na više razčičitih realizacija.

Glavni izazov je što je ključni pogon upravo- samoinicijativna motivacija bez koje je moj način stvaralaštva I opstanka nemoguć. Nažalost konstanta produkcija motivacije iziskuje takozvane pobede, pa čak I poraze; stoga, nedozvoljava harmoničan I stabilan tok stvaranja I uljuljkivanje u rutinu. Takođe, potencira strahove nestabilnosti, samim tim I protpitivanje donešenih izbora u odnosu na potrebe sigurnosti. Ali veliki izazov, koji je bitan pomena, je preklapanje privatnog, tj. ličnog, i profesionalnog života kao česta prosledica ovog poziva. Nomadski život, od granta do granta, privremenih pozicija I projekata, naravno tu su I oslovljavanja poreskim pijavicama, neradnicima itd. ali optimistična sam da se povoljnije prilike stvaraju koje bi uticale na kvaliet života mojih kolega I drugih koji se tako osećaju.

Često razmišljam o ovome, ne znam, možda nisam. Da bih odgovorila, upravo bih morala definisati ko je umetnik, a da nekog ne uvredim, za mene je taj pojam u konstantnom razvoju, ne volim definicije previše, možda jer su upravo definitivne I stroge. Često sam i menjala mišljenje po tom pitanju. Da li akademija definiše umetničku praksu? Afinitet? Materijalni uspeh? Veština, ili nešto treće? Ostavila bih svakome da presudi za sebe o mom položaju I umetnosti.

Pa, umetnost nefinitivno nije, jer jeste moja realnost I svakodnevnica pa I način privređivanja na jedan ili drugi način. Druženja, izlasci, socijalizacija je takođe nešto u čemu uživam ali i na njih gledam kao nešto postojano I stvarno. Mada, imam potrebu za ‘’begom od stvarnosti’’ u formi resetovanja, ali verovatno ću razočarati odgovorom. Kao mehanizam opuštanja I smanjenja svesti često pribegavam vrlo nezahtevnom, trivijalnom sadržaju, moj najveći guilty pleasure je 90 Day Fiancé, i sličan trash žanr; bolje da tu stamen.... Blago sam insomnična I veliki mi je izazov spavati u tišini, samo pomisao o spavanju me često razbudi dodatno, tako da neretko eksploatišem krajnje trivijalni sadržaju u sedativne svrhe.

p.s. ove poslednje sezone 90 Daysa stvarno su neuporedive ranijim, ali verujem da je korona I na njih uticala, opraštam…

Trud reagovanja na trenutne hitnosti, potrebe, mogućnosti koje su drugačije u odnosu na prethodni trenutak, naravno, to ne zahteva potpuno otuđenje prošlosti, pre bih predložila, kritičko I primenjivo recikliranje. Ali za svaku vrstu inovativnosti neophodna je spremnost pokušaja zaboravljanja I oslobađanja nasleđa kako bismo dozvolili stvaranje prostora za nova razumevanja, mehanizme, pitanja I rešenja. Na kraju dana, stvarno mislim da je bitno da se uvek ide dalje (na nivou pojedinca I kolektiva), jer dalje se ne može zaustaviti, niti strah od grešaka treba da sputava razvoj.

Imam! Ali često stvari ne pođu po planu, ne bih volela da ovo bude moj podsetnik neostvarenih planova, stoga ću se truditi da ne budem konkretna, a kako sam svakako neodlučna, možda je tako I najoptimalnije. Još je teže ovo pitanje jer sam I sama na jednoj prekretnici trenutno, - završavanje mastera I upuštanje u neku drugačiju etapu, ali me mnogo manje brine ova tranzicija nego što sam mislila da će. Nastavljam da se vidim u polju kulture I umetnosti.

Booking info colabs DM 😀

Praktičnost, slučajnost, sila prilika? Da li sam imala uopšte izbora? Svakako nije postojao jedan presudan momenat, već niz mnogo sitnih naizgled nepovezanih odluka koje su u datom trenutku lako donošene bez puno razmišljanja. Ali moram napomenuti da je bilo par vrlo značajnih figura na putu do ovog trenutka koje su veoma uticale na moje formiranje u profesionalnom smislu. Tu je, naravno, neizostavna i spremnost da se istupi iz udobne, sigurne pozicije, pa čak I neka romantizacija ovog života. Generalno se trudim da primetim I iskoristim prilike koje su mi na raspolaganju.

Teško. Već tri godine ne živim u Srbiji, tj.Beogradu I manje sam aktivna na lokalnoj ‘’sceni’’, što mi je svakako žao, ali I  motiv učešća na Bijenalu Mladih. Takođe, verujem da su možda baš prethodne tri godine bile vrlo značajne za moj razvoj I formiranje a odvile su se na prostorime EU. Ono što mogu da primetnim iz ličnog iskustva je da je, recimo, Bratislavska scena, koja mi je često služila kao baza, dosta otvorenija ka neetabliranim stvaraocima, što svakako fali kod nas. Takođe mislim da su institucije, kod nas, često hermetički zatvorene I nevoljne da čuju potrebe scene, što ne doprinosi razvitku iste.

Šta da kažem sem da me čini boljom osobom! Ok, šalim se malo.

Ali mislim da je nezahvalno govoriti o menjanju I oblikovanju u trenutku trajanja tog procesa, pritom, mislim da je bitnija sama činjenica da ti procesi utiču na mene na ličnom nivou, nego kako, jer će se svakako verovatno opet promeniti. Kada god se nečemu posvetite dovoljno, ideji, počnete da razmišljate I živite tu vizuru, u tom smislu definitivno se promene dešavaju. Ali uvek postoji zrno skepticizma o mogućnostima naših napora da zaista išta trajno promene pa čak I u nama samima, tako da je to lepše analizirati sa vremenske distance.