Back to top

Jana Gligorijević + Marija Stanković

JG i MS: tin ujević: “ne gordi se! tvoje misli nisu samo tvoje!”

Marija Stanković MA (1992, Vranje, Srbija)

Istoričarka umetnosti i kustoskinja. Diplomirala i završila master studije na Katedri za muzeologiju i heritologiju na odseku za istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bavi se istraživanjem moderne i savremene umetnosti.

 

Nina Ivanović – View through the Window, except from the text about the exhibition

Aleksandar Dimitrijević – Vreme drugih između umetnika i slike

Ivan Šuletić. #ANYWHEREARCHITECTURE 

Jana Gligorijević (1992, Leskovac, Srbija)

Istoričarka umetnosti i fotografkinja. Diplomirala na odseku za istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Studirala master studije na Katedri za Japanski jezik, književnost i kulturu, gde je istraživala japansku fotografiju druge polovine 20. veka. 

Stipendistkinja programa Putujemo u Evropu 2016. godine. Izlagala na više grupnih i imala dve samostalne izložbe u Domu kulture u Leskovcu i UK „Stari grad“ u Beogradu.

Živi i radi u Beogradu.

Intervju

Šta je za tebe zajednički jezik mladih?

JG i MS: Zajednički jezik mladih vidimo kao terminološki i vizuelni skup nekih sličnih načina razmišljanja i izražavanja, koji odlikuje generacijsko iskustvo odrastanja u sličnim okolnostima. sigurno da i u okviru tih sličnosti, ima i dosta razlika u ispoljavanju tog jezika, koji je drušveno, politički i klasno uslovljen. U našem slučaju, zajednički jezik mladih bi mogao pre svega da se odnosi na obrasce razmišljanja generacije devedesetih, koje karakteriše odrastanje u rasparčanoj i raskomadanoj zemlji, neka čudna atmosfera u društvenom smislu koje nismo bili svesni do nedavno, kada smo počeli te međusobno sukobljene verzije prošlosti da usvajamo.

Kako izgleda proces nastanka jednog tvog rada?

MS: U mom slučaju, nastanak rada odnosi se na stvaranje nečega što bi se tradicionalno nazvalo pesmom. I onako su sve forme i kategorije umetničkih medija kroz istoriju pokazale elastičnost svojih terminoloških granica, pa i ovo što pišem možemo nazvati pesmom u proširenom polju. Nastanak te konačne literarne forme u mom iskustvu počinje u međuprostoru između moje svesti i onoga što me okupira, kontemplativno ili intenzivno vizuelno, unutar ili izvan mene. Te se okupacije, moram priznati ponekad ne mojom voljom, ukrštaju i prožimaju nekim sopstvenim nahođenjima, i moje je tada da to čemu prisustvujem samo zabeležim. S druge strane, kroz pisanje često imam potrebu i da nešto razumem, tako da tu moja volja igra malo važniju ulogu.

JG: Proces se kod mene zasniva na želji da neki trenutak, pre svega (o)sećanje zaključam, kako bih mogla iznova da ga proživljavam, a sve u nadi da će i neko drugi ko posmatra fotografije moći da se prepozna, učita nešto svoje, prisvoji fotografiju kao iskonstruisano sopstveno sećanje - nešto nalik onome kada gledamo fotografije nas kao sasvim male dece pa nismo sigurni je li se stvarno sećamo ili je sećanje iskonstruisano na osnovu fotografije/priče. Češće fotografije pravim intuitivno i impulsivno, dok opažam svet oko sebe, nego planski. Planski sam i dalje na nivou gomile nerealizovanih skica koje čekaju pravi trenutak.

Koji su izazovi stvaranja umetnosti onakvom kakvom je ti stvaraš?

JG i MS: Mislimo da je umetnost nešto što umetnošću postaje vremenom, nužno uslovljeno institucionalnom podrškom i stručnim promišljanjima i beleženjima iste. Ovo naše, to je zajedničko kreativno delovanje, koje ima za cilj da podseti na skromnost i uzvišenost disanja, uprkos svemu.

Da li si ti umetnik/ca i šta za tebe predstavlja ta reč?

MS: Ne. Po meni, biti umetnik/ca, znači baviti se time, stvarati u tom polju, biti prepoznat u svetu umetnosti ili barem želeti tu prepoznatost. Ja samo pišem stihove, u ovoj situaciji po zidovima galerije, umesto na hartiji svojih svezaka.

 

JG: Iako u ovom konkretnom slučaju, učešćem na bijenalu mladih nas dve jesmo umetnice, baš iz istog razloga koji je marija navela, ne bih sebe mogla da nazovem tako. Čak ni fotografkinjom. Zbog trenda koji većini nama nameće savremeni život (a posebno rad u kulturi i umetnosti), životna rascepkanost usled gomile obaveza, dužnosti i nužde da radimo svašta, pre bih mogla da kažem da sam part-time fotografkinja, part-time kustoskinja, part-time umetnica, part-time ….. haha

Koji je tvoj beg od stvarnosti? Imaš li uopšte potrebu za begom?

JG i MS: I beg je sastavni deo realnosti, tako da bežanje ponekad prija jer se u osamljivanju pronalaze motivi i metode za hrabro delovanje u realnosti.

Šta za tebe znači biti inovativan?

MS: Ne mislim da danas možemo izmisliti nešto novo, jer naše misli nisu samo naše, ali mislim da biti inovativan znači biti svojstven, radoznao u istraživanjima života, i dovoljno hrabar da to podeliš,  jer nikad ne znaš da li su ti sinapse u nekom trenutku tako kliknule, da možda mogu doprineti razumevanju ili obogaćivanju nekih postojećih pogleda na svet.

 

JG: Možda se inovativnim danas generalno mogu smatrati sredstva pomoću kojih se ideje realizuju. tu pre svega mislim na tehnološka sredstva, koja ponekad zapravo i nadjačaju ideju, što ne vidim kao pozitivnu stvar.

Imaš li plan za budućnost? Gde tvoja umetnička praksa može da te odvede?

MS: U poslednje vreme razmišljam o sadašnjosti reči. Mislim o rečima kao o trenutnim stanjima uprkos njihovim formalnim predispozicijama da traju kroz vreme. Sada mi je misao o budućnosti daleka. možda u nekoj budućoj sadašnjosti za planom neće ni biti potrebe.

JG: Planovi još nisu potpuno definisani, ali želje jesu. A o željama se ne govori dok se ne ostvare (:

Šta je najviše uticalo na tebe da postaneš ono što si sada / da se baviš time čime se baviš?

MS: Kako je “ličnost uvek u krizi”, čini mi se da postajem i nestajem istovremeno, kroz sve ono što mi je pružilo moje životno iskustvo odrastanja u malom mestu, obrazovanje istoričarke umetnosti i neke potrebe za pisanjem, koja je čak i to možda uslovila. Oblikovalo me neko htenje unutar s kojim sam se združila kako bih rečima sebi objasnila svet.

 

JG: Bliski ljudi i neformalno i formalno obrazovanje, tim redom.

Kako bi opisao/la mladu srpsku kulturno-umetničku scenu?

JG i MS: Mlada srpska umetnička scena, iz videokruga onoga što se plasira kroz izložbene prostore koji neguju izlagačke koncepte još uvek neafirmisanih ili umetnika u usponu, mislimo da je to polje nabijeno kreativnim potencijalom i da među našim savremenicima ima dragocenih mladih ljudi, spremnih da se bore, iako im zvezde nisu uvek naklonjene.

Na koji način te tvoj idejni i stvaralački proces oblikuje i/ili menja kao ličnost, da li uopšte?

MS: Pisanje me menja tako što mi omogućava da se pisanjem ukorenim u (sebe) postojećim korpusima pisane reči kojima se napajam, bilo poetičnim ili teorijskim. Mislim da je to važna identitetska stvar, koja se odnosi na prepoznavanje sebe u svetu ali i prepoznavanje sveta u sebi.

JG: Za mene je konstantno fotografisanje poput nekog vizuelnog treninga koji mi pomaže da nastavim da obraćam pažnju na detalje i bolje upijam sve zvuke, mirise i boje sveta oko sebe, da me stalno podseća na sopstveno bivstvovanje u ovoj predivnoj kakofoniji i čini svesnom i prisutnom.