Jezik onih kojima vreme i iskustva još uvek nisu potisnuli volju za promenom i doprinosom u svim sverama društva.

Kada je reč o crtežu ili slici, najpre vršim selekciju fotografsku na osnovu kojih radim. Fotografije najčešće nastaju u režiranim uslovima determinisanim konceptom serije radova. Nakon odabira digitalnog medija, radim na eksperimentisanju sa materijalima i površinama koji će najverodostojnije ispuniti zahteve koje sebi postavim za realizaciju finalnog crteža ili slike. Ceo process je veoma minuciozan i sistematičan.

Svaki izazov varira od medija ili metoda tj. dela procesa koji se u momentu primenjuje. U okviru crteža to su najčešće izazovi tehničke prirode, eksperimentisanje sa površinom i pronalaženje adekvatnih kombinacija materijala. 

Opšti izazov jeste prevazići sopstvenu kritiku nad radom i dopustiti da se on odvija u što fleksibilnijem toku. 

S obzirom na metode koje koristim u svom radu sa pojedincem, izazov je i izgraditi granicu i distancirati sebe iz često potrensog i emotivno preplavljujućeg narativa drugog.

Umetnik kao termin se često dovodi u pitanje i još češće romantizuje. Na osnovu svog dosadašnjeg akademsnkog obrazovanja, ostvarene prakse i formalnog zvanja “Samostalni umetnik”, bih sebe oslovio kao umetnikom. Međutim, za mene ta reč nema neki veliki značaj i predstavlja mi samo opštu smernicu kojom je neko odlučio da se kreće u okviru svojih interesovanja. Šta znači biti dobar umetnik je možda konstruktivnija smernica za promišljanje.

Moja praksa i filozofija je direktno zalaženje i propitivanje stvari onakih kakve one jesu, bez ukrašavanja i mistifikacije. Ne konzumiranjem bilo kakvih opojnih sredstava takođe sebe držim u konstatnom stanju treznog. Međutim, podložan sam sanjarenju i neretko odlutam u mislima van konktesta svog okruženja, tako da bi to eventualno oslovio kao neki “beg” ili izlazak iz onoga što je sada i ovde.

Sposobnost pojedinca da iskoristi dosadašnja stečena znanja i kroz njihovu obradu i kombinaciju dođe do novih ideja. Takođe, sama reč nosi određenu težinu i kao da zahteva od većine da imaju apsiraciju ka inovatinosti kao jedinom odredištu vrednosti i uspeha u radu. Utvrđivati ili ponavljati već postavljene ideje je takođe validna opcija.

Kada je reč o planovima u okviru umetničke prakse, temelj je konsatno raditi i istraživati sopstveno polje interesa sa ciljem doprinosa društvu. Svakako se stvari retko odvijaju onako kako smo ih zamislili i planirali, tako da je sve po pitanju budućnosti relativno promenljivo pogotovu u okolnostima pandemije. Ono čemu se svakako radujem jeste dalje zalaženje u multidisciplinarnost i pronalaženje dodatnih načina za izražavanje.

Potreba za komunikacijom, introspekcijom i uticaj kompleksne traume. Takođe, teško pronalazim sebe u bilo kojoj drugoj sveri rada, što je koliko dobra, toliko nekada i egzistencijalno otežavajuća okolnost.

Poznajem nekolicinu mladih umetnika za koje mogu reći da upornim radom i beskompromisnim glasom doprinose kulturno-umentičkoj sceni u Srbiji. Lično ne smatram sebe adekvatno infomisanim niti dovoljno zainteresovanim za dalju polemiku o postojanju ili oskudaciji same scene. Više me interesuje pojedinac pre nego kolektiv.

Ne bih rekao da me menja ili oblikuje, ali mi svakako doprinosi. Kroz svoju praksu nastojim da koristim terapeutske metode izdvojene iz psiholoških modula, te je mogućnost za rast i razvoj ličnosti neminovan. Negde ta ideja da doprinesem drugom počinje od prvobitnog doprinosa samom sebi.