Back to top

Aleksandar Radičević

Moje umetničko istraživanje vezano je za strukturu, idejnost i modalitete slike kao proizvoda potrebe za komunikacijom.

Aleksandar Radičević rođen 1992. u Leskovcu, Srbija. Studirao na Akademiji likovnih umetnosti u Minhenu tokom 2018. i 2019. godine, dok je 2015. godine završio master akademske studije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Izlagao na brojim grupnim i ostvario za sada dve samostalne izložbe.

Šta je za tebe zajednički jezik mladih?

Zajednički jezik mladih jeste urlik, ili vrisak neke imaginarne Vavilonske kule sazidane na sadašnjem vremnu, principima i idejnostima koje vladaju u dobu kome prisustvujemo.

Kako izgleda proces nastanka jednog tvog rada?

Rad obično započinje idejom koja je dovoljan pokretač. Posle ovog prvobitnog okidača slika preuzima primat i ona diktira tempo. Ne držim se slepo početne ideje, već pokušavam da osluškujem ritam, diktat slike i sledim ga, odnosno pronalazim kompromis izmedju svojeg predumišljaja i onoga sto praksa i proces rada donose sa sobom.

Koji su izazovi stvaranja umetnosti onakvom kakvom je ti stvaraš?

Izazovi su brojni, i podrazumevaju sve ono što slikarstvo kao takvo nosi sa sobom. Od toga da se bavim figuralnim slikarstvom i samog izazova tematike i šta ona može predstavljati u današnjem vremenu, do tehničkih izazova i materijalnosti slike i svih mogućnosti koje se otvaraju od prvog kontakta boje sa platnom.

Da li si ti umetnik/ca i šta za tebe predstavlja ta reč?

Nisam siguran u potpunisti šta ta reč predstalja kao takva, za mene ima maglovito značenje. Ne bih mogao da izvučem definiciju, ali svakako ono što ljudi nazivaju umetnošću ima odazova u meni, i mislim da je to pejzaž u kome se najbolje snalazim i osećam.

Koji je tvoj beg od stvarnosti? Imaš li uopšte potrebu za begom?

Svakako, ipak, stvarnost je širok pojam, jer o stvarnosti bi mogli da govorimo i kao o unutrašnjem svetu čoveka.. Ali ako govorimo suvoparno o stvarnosti, kao o onome za šta većina nas formira koncenzus, onda svakako, imam potrebu za begom iz dotične.

Šta za tebe znači biti inovativan?

Inovativan znači koristiti ideje i znanja stečena i novo kombinovanje, tj dobijanje nekih svezijih, drugačijih formi. Znači gledati pažljivije, slušati pažljivije i sposobnost da se ti neki mikro detalji iznesu kao ono što je oduvek stajalo pred nama a nismo ga bili svesni.

Imaš li plan za budućnost? Gde tvoja umetnička praksa može da te odvede?

Mislim da svako od nas ima neki generalni plan, odnosno želju, nadanje. Drugi planovi su se u poslednje vreme pokazali kao luksuz, tako da, planiram malo po malo. Što se tiče umetničke prakse, ne znam gde bi mogla da me odvede i uživam u neizvesnosti, odnosno u svakom novitetu kojim sebe iznenadim.

Šta je najviše uticalo na tebe da postaneš ono što si sada / da se baviš time čime se baviš?

Mislim da je najviše uticala konfrontacija sa svetom i želja da se izrazim i iznesem mišljenje o svetu oko sebe.

Kako bi opisao/la mladu srpsku kulturno-umetničku scenu?

Mozda isto onako kao onu zamisljenu Vavilonsku kulu. Puno različitih jezika, ideja. Kakofonija u kojoj vredi napraviti dovoljan napor I oslušnuti svačiji glas.

Na koji način te tvoj idejni i stvaralački proces oblikuje i/ili menja kao ličnost, da li uopšte?

Naravno, menjamo se zajedno, menjam proces koliko mogu svesno, ponekad zateknem sam proces kako menja moje navike i poglede na stvar, tako da je to prepletanje, i mislim da nema tu neke velike granice između.