U zemlji studenata protest je  nåcionalni^[1] ples

Deset meseci uspešnog izvođenja

Fašizam je postao ključna reč naših dana, posebno noći. Pijemo ga uz kafu i vino. Čitamo ga sa tek objavljenjih korica knjiga, jurimo od jedne do druge panel diskusije i predavanja. Još uvek nismo uplašeni, više zgroženi i odlučni u želji da ga potpuno pojmimo i ogolimo, jer savremeni fašisti tako lako nazivaju druge svojim imenom. Čak i u Srbiji, u državi koja baštini antifašizam, gde su pradede i prabake, dede i bake mnogih od nas još lakše dali živote za svoje moralne principe i svoju zemlju.

Pre skoro trideset godina, neki drugi studenti — naše majke i očevi, sestre i braća — protestvovali su ulicama sivog grada protiv besmisla i užasa rata, želeći da vladavina naroda konačno smeni autokratiju. Nosili su parolu: „Beograd je svet!” Pevali su: „Ovo je zemlja za nas!” Danas je ista poruka na ulicama, premda prilagođena: „Beograd je opet svet!”, a novi studenti su odlučili da promene svoju zemlju kako je ne bi menjali nekom drugom, kako bi ovo konačno zauvek bila „Zemlja za nas”.

Mislili smo da je generacija Z aktivna jedino tamo gde telo ne postoji kao medijum, da ne namerava da bije ni svoje ni tuđe bitke, već da jednostavno kenseluje sve što joj smeta, da se emotivno, mentalno, a potom i fizički evakuiše iz svega što je previše. Kako su samo neke greške vredne slavlja! I same bi se rado sto puta samopriznale. Iako je Bifo pre nekoliko dana u Berlinu rekao da mladih više nema, da su dezertirali iz ovog nesuvislog sveta, pojavili su se na prečac u jednoj politčko-ekonomski globalno irelevantnoj zemlji (ne računajući rezerve litijuma), inspirisani antifašističkim, buntovnim i hrabrim koreografijama bližih i daljih istorija, odlučni da nastave ples, da dodaju svoje varijacije, jer tela se transgeneracijski sećaju i uvek je pravi momenat za uvećavanje kapitala otpora, građanske neposlušnosti, solidarnosti i kolektivne svesti. U takvoj dinamici rituali mogu da budu vezivni materijal, a gde je ritualno, tu je i performativno, koje je uvek karnalno, iskreno ukoliko je autentično, u autopoetskoj povratnoj sprezi i na koncu svega transformativno. Tim društvenim koreografima i koreografkinjama, plesačima i plesačicama potreban je javni prostor. Uzeli su ulice. Počeli su koracima tuge i straha, a onda ih preoblikovali u nepokorno koračanje protiv bolesnog i razbolevajućeg sistema. Zavrteli su kolo otpora predsedniku republike koji, podržan od strane najrazličitijih poslušnika, već predugo neustavno uzurpira i zagađuje sva tri vremena naših života. Njihova ometajuća tela su se širom zemlje zaigrala uzemljujući solidarnost, brigu i međusobno isceljivanje. Ti ujedinjujući dugi marševi u ritmu međugeneracijske i međugradske ljubavi i uvažavanja postali su purgatorni rituali smeha, suza i zagrljaja. Studenti su intuitivno znali, ili pre osetili, da bez izlečenja kolektivnih trauma nema ni kolektiva. Srbija sada poseduje moćnu zajednicu koja je naučila da kaže, otpleše i otpeva: NE!, a repetitio mater studiorum est, kako u teatru, tako i u političkom otporu. Omogućen je samosvesni kolektiv koji pozorišno horski interpretira realnost, stvara distance i menja perspektive.

Evo, i ovaj tekst se nakon dva pasusa vraća fašizmu, čija retorika podele na „nas” i „njih” zapravo ima smisla: mi jesmo dve različitite Srbije. Njihova je jednodimenzionalna i mitomanski konstruisana. Naša se bliži ozdravljenju. Ujedinjeni u heterogenosti, mi spinozijski vidimo jedni druge. Iako paradoksalno, ovakav rascep je jedini način da svako sam sebi pogleda u oči i odluči po kojoj društveno-političkoj koreografiji bi hteo/htela da se kreće i pokreće buduća pokolenja.

Naše spontano organizovanje zasniva se na tehnikama kontakt improvizacije, koje funkcionišu odbrambeno u bliskom susretu sa zlim i banalnim delovanjem korumpirane vlasti. Njene dubinske i višeslojne malverzacije bivaju dodatno dekonstruisane elegantnim taktikama borilačkih veština, koje je jedan predsednikov podanik zajedno sa celokupnim studijskim programom Fakulteta dramskih umetnosti pokušao da diskredituje kao društveno beskorisne i neprimenjive. Štaviše, režim nespretno kopira naše plesne korake, a mi se bavimo gerilskom koreografijom, svesni da je „virus fašizma” (Polanyi, 1934) polifon i varijabilan, dok je Benjaminova (1935) sugestija o osmišljavanju koncepata nesvodivih na fašističku upotrebu jedan od mogućih izlaza.

Za jednu teatrološkinju naročito je dragoceno svedočiti metamorfozi studentskog u društveno telo, u telo osvešćene i (van)institucionalno obrazovane zajednice koja vodi interdisciplinarne i klasne borbe, a kroz svoju ekološki informisanu praksu potvrđuje teoriju neantropocentrične upletenosti. Kada je ta pozorišna naučnica (bukvalan prevod sa nemačkog) i dalje dijasporski pozicionirana, onda je posebna radost i simbolički povratak kući to emotivno promišljeno stapanje matice i dijaspore u jedan nadgeografski kulturno- politički prostor pripadanja i solidarnosti. Ti mladi ljudi su organizovali biciklističku turu do Strazbura sa ciljem alternativnog obaveštavanja Evropske unije o činjeničnoj situaciji u Srbiji. Lični susret sa njima u Štutgartu bio je trenutak uzajamnog prepoznavanja, podrške i osnaživanja koje prevazilazi okvire neoliberalnih modela humanosti. Na prostoru bivše Jugoslavije postigli su sličan uspeh transformišući koreografiju mržnje i netrpeljivosti iz devedesetih u njenu suštu suprotnost obogaćenu štrajkačkim sekvencama klasnog otpora. Značaj ovog dugoročnog performansa daleko je veći nego što na prvi pogled deluje, jer sa druge strane kapitalizma proizvodi nematerijalna dobra: radost, zadovoljstvo, solidarnost, poverenje, maštu, neustrašivost i nadu. Ovi „produkti” su zatim (re)politizovani formirajući lanac kontinuiranog generisanja energije otpora. Stoga je ova koreografija de facto koautorski rad sa vremenom koje se upravo tako emancipuje od novca i ubrzanja, i postaje ljudima osetno. Druga fizička dimenzija intervencije je prostor, gde su segregacijske i često diskriminišuće kategorije provincije, glavnog grada, lokalnog i globalnog izbrisane. Dok teroristi ne poznaju ritam, a fašisti uništiteljski marširaju, revolucionari-šamani plešu. Jedan svet, jedan ples, jedan fanonski rejv. Izvan zone sigurnosti, u epicentru smelosti. Ritual podrazumeva žrtvovanje, a neoliberalni kapitalistički kontinuum, sklon proliferaciji stabilokratija, daje sve od sebe da minimizira sopstveni rizik. Kada su u pitanju osnovni principi ljudskih prava i demokratije treba se podsetiti igre na sve ili ništa!

Dance, dance, otherwise Serbia is lost!^[2]

O autorki teksta

Ivana Ječmenica je nekonformna ekofeministkinja koja se aktivistički i akademski bavi interdisciplinarnim istraživanjem performativnosti otpora. Magistrirala je menadžment umetnosti (Beograd) i teatrologiju (Berlin). Nedavno je objavila knjigu poezije na engleskom “I don’t speak Utopian”. U perspektivi su joj doktorske studije. Od nedavno opet živi u Beogradu.

[1] Načinom pisanja ove reči nastojim da je prisvojim i barem delimično oslobodim toksičnosti koju svakako sadrži.

[2] Referenca na Pinu Bauš.

****

Zbog dalje afirmacije teatrološkinje, nezavisne istraživačice i autorke ovog teksta, Ivane Ječmenice, smo odlučili da isti objavimo na sajtu Bijenala mladih. Ječmenica je bila jedna od učesnica u razgovoru N-ova škola u n-ovom svetu? koji je organizovan kao deo diskurzivnog programa Bijenala mladih 2025 tokom kojeg nas je upoznala sa uvidima ovog i drugih tekstova posvećenih studentskom pokretu i borbi čitavog društva.